Ili možda poslušnost doživljavate ovako. Dete je aktivno, učestvuje u mnogim aktivnostima, omogućena mu je sloboda izbora i njegovo mišljenje se uvažava kao i bilo kom drugom ravnopravnom članu porodice. Dete se uči da snosi odgovornost i oseti posledicu svog ponašanja.
Poslušnost je nešto što ne možemo nametnuti (jer kada dete fizički poraste, suprotstaviće se, a posledice mogu biti veoma ozbiljne), već se razvija kao nagrada volje i uma. Zato je bitno prvo razviti volju (kroz razne aktivnosti), a poslušnost je nešto što će dete razviti postepeno kroz rad i u sredini koja mu pruža mogućnost za to.
Ako dete ne razvije snagu volje da vlada nad sobom putem poslušnosti roditeljskom autoritetu, kasnije neće imati snagu volje ni da posluša autoritet vlastitog razuma. U ovoj fazi roditelj ne treba da razvija poslušnost deteta manipulišući njegovim hirovima (nagrada – kazna), već razvojem njegove ličnosti kroz odupiranje njegovim hirovima.
Montesori pedagogija ističe da je poslušnost tajna na kojoj počiva ceo obrazovni proces. Poslušnost je shvaćena kao poslednja faza razvijanja volje kod deteta, nakon sposobnosti ovladavanja sopstvenim ponašanjem. Kroz slobodu izbora i aktivno samoostvarenje, na kraju, samo dete shvata značaj discipline u ostvarenju svojih ciljeva. U takvom sistemu nema otvorenog sukoba između generacija, jer se poslušnost bazira na odgovornosti, ljubavi i istinskom osećaju da je to ispravno uraditi, a ne iz moranja!
Piše: Nada Todorović, Montesori vrtić Dečija kuća
