Montesori metod nastao je iz stanovišta da ako detetu otklonimo sve neprijatnosti s puta, ako ga služimo i previše ga razmazimo, oduzimamo mu iz ruku kontrolu nad sopstvenim životom. Dete možemo da sputamo našom prevelikom ljubavlju.
Odlomak iz knjige “Samostalna deca su srećnija” Hajdi Majer-Hauzer (Laguna, 2012.)
Prvog dana u obdaništu, Lilijana sve pomno posmatra i ide od stola do stola. Namerno, nepažljivo i munjevitom brzinom obara Monikin crtež na pod i gazi ga. Zatim uzima Alanovu uljanu kredu i njome u prolazu žvrlja Aninu sliku, koju je ona nacrtala s velikim trudom. Nije prošlo ni tri minuta a sva deca počela su da se čuvaju od Lilijane. Kada im se ona približi, deca sakrivaju svoje stvari. Krećem ka Lilijani. Curi joj nos.
„Gde ti je maramica?“, pitam je.
„U garderobi!“ Ona šmrkće i želi da joj donesem maramicu. Hvatam je za ruku i odlazim s njom u hodnik gde joj je okačena odeća. Nakon određenog vremena Lilijana prkosno izvlači maramicu iz džepa i baca je pred moja stopala. Ja se ne pomeram.
„Moraš da mi obrišeš nos“, naređuje mi.
Ja se udaljavam. Lilijana prkosno briše nos i baca prljavu maramicu na pod.
„Prljava papirnata maramica baca se u korpu za papir koja stoji tamo“, kažem joj odlučno. Lilijana me odmerava od glave do pete, zatim odlučuje da podigne maramicu i da je baci u korpu.
Pokušavam da zainteresujem Lilijanu za neku igru, vodim je do mesta gde stoje makaze i papiri. Zapanjena sam jer shvatam da ona ne zna da koristi makaze. Ona me nesigurno gleda, zatim udara makazama o sto. Majka je Lilijanu počela da vodi u obdanište tek sa punih šest godina, međutim morala je već nakon dve nedelje da je ispiše jer vaspitačice s Lilijanom nisu mogle da izađu na kraj. Dete tako nije imalo nikakvu šansu da se prilagodi najjednostavnijim svakodnevnim aktivnostima. Pokazujem joj kako se drže makaze, pomažem joj u jednostavnoj vežbi. Lilijana nema strpljenja. Nakon pola minuta ona ustaje i pokušava da iseče Petrin sašiveni uzorak. Bogu hvala, ništa se nije dogodilo, ali Petra je ljuta. Odlučno hvatam Lilijanu za ruku i ostavljam je da sedi sama za stolom.
“Tokom sledećeg dana zapažam da je Lilijana veoma nesamostalna i taj veliki nedostatak pokušava da nadomesti tako što neprestano maltretira svoje drugare i želi da ih na bilo koji način povredi.”
„Lilijana“, rekla sam joj, „moraš da ostaneš ovde dok ne prestaneš da povređuješ svoje drugare“. Stojim pored nje dok ne odluči da se ne pomera sa stolice. Tokom celog prepodneva na visokom sam stepenu opreza. Atmosfera u obdaništu je napeta.
Slični članci koji vas mogu zanimati:
Najnoviji tekstovi iz kategorije: RODITELJSTVO
Evo zašto ne treba da pospremate nered za decom!
Da li bi protivotrov za dečiju sobu u haosu mogao biti tako jednostavan poput zatvaranja vrata? Stručnjaci kažu da malo nereda nije samo prihvatljivo, već je neophodno i za kreativnost....
Ništa mu ne fali – škola ga ne zanima, a kad igra video igrice on je miran
Ponekad pomislim da pišem o banalnim stvarima. O nečemu što u suštini svi znaju. Pogotovo kad pišem o temama vezanim za zdravlje i vaspitanje djece. Jer, većina ljudi, prosječnog nivoa...
Mi ne gajimo travu, mi gajimo sinove
Piše: Slavica Adžić Ne prosipaj mrve sa stola. Ne piši po zidu. Ne gazi travu. Pazi da ne polomiš vazu ili lutku. Pazi da ne prospeš vodu van kade dok...
Današnja deca nemaju granice koje su nama postavljali roditelji
Piše: Jovana Kešanski Nemoj da mi neko dolazi da se žali na tebe. Idi trotoarom. Posle škole, odmah kući. Uradi prvo domaći. Javljaj se na ulici starijima. Idi mi...
PRISTALICA SAM PROGRAMA PEDAGOŠKI PRINCIP VASPITANJA MARIJA MONTESORI I POSLE OBUKE SA SEMINARA PRIMENJUJEM ELEMENTE PROGRAMA U RADU S DECOM U VRTIĆU KAO I U VAPITANJU SVOG DETETA.SAMOSTALNOST JE KLUČNA REČ ZA ZDRAVE NAVIKE ,SREĆU,USPEH ,SAMOPOŠTOVANJE I LJUBAV!!!!!!