Montesori metod: Kako da odgajite samostalno dete

Majka nam priča na kursu:

„Kada je naša ćerka došla na svet, bila sam oduševljena tim nedokučivim čudom života. Mogla sam satima da sedim i da posmatram to majušno biće koje smo mi stvorili. I znala sam: našem detetu će biti dobro. Ovo moje blago paziću kao kap vode na dlanu! Sve ću učiniti samo da ono bude srećno. I činila sam sve! Od početka sam mu ispunjavala svaku želju i trošila na to neizmernu energiju. Prošli su meseci dok nisam primetila da naša mala devojčica ima kontrolu nada mnom, da je nervozna i da me je potpuno okupirala. Pitala sam se šta to radim pogrešno, odrekla sam se sebe i svojih želja kako bih zadovoljila njene potrebe. Sada naša ćerka ima četiri godine. Plače od jutra do večeri, nikada ne želi da se igra sama, i to je neizdrživo. Naš brak trpi zbog toga, a moj muž dosta vremena provodi van kuće. Mislim da sam previše razmazila svoje dete i time sam uništila sve što sam imala!“

Beskrajno volimo svoju decu. Međutim, naša predanost nije uvek dovoljna. Jer deca u odrastanju moraju da ovladaju potrebnim veštinama kako bi izrasla u jake ljude, koji će znati da se snađu u svetu. Za roditelje je to dugotrajna i često zahtevna borba, ako ne i najodgovorniji zadatak koji moraju da obave, a to je sigurno teži i zahtevniji rad od univerzitetskih studija!

Mnogi roditelji otklanjaju svojoj deci i najmanju prepreku s puta i žele da ih sačuvaju od životnih teškoća. Pomažu deci koliko mogu, nesebično ih oslobađaju svakog tereta, neprestano se trude da im ispune svaku želju, samo da deci bude dobro. Ima mnogo roditelja koji se toliko namuče oko svoje dece da dovedu sebe do stanja fizičke i psihičke iscrpljenosti. A dete je i pored toga nezadovoljno, mrzovoljno i nezasito u svojim zahtevima.

„Moja petogodišnja Regula ne zna da se igra. Uvek je pripijena uz mene i pita me čime bi mogla da se zanima. A kada joj predložim nešto, ona odbija moje predloge. Regula jednostavno nije zainteresovana ni za šta. Neprestano me izaziva i želi da samo njoj posvećujem vreme. A kada joj ne ispunim zahteve, nastaje pakao: izaziva me svojom nepristojnošću, prosipa sirup na tepih, baca kutiju sa finim biserima niz stepenice i viče kako ću opet morati da se potrudim i da ih pokupim. Ponekad se namerno umaže dok jede, samo da bih ja morala ponovo da je presvlačim. Regula neće sama da se obuče. Nijednom nije sama obula patofne. A kada ja to neću da uradim umesto nje, nastane haos! Ja se tako iznova mirim sa situacijom, uslužim je zbog mira u kući ili, bolje rečeno, zato što ne mogu više da podnesem njene scene. Nemam više živaca ni snage. Zbog tako užasnih scena ponekad poželim da je nikad nisam rodila.“

Nije svaka pomoć korisna!

Na mojim kursevima zahtevam od roditelja da opišu kako bi se oni osećali da su nesamostalni. Tada ih zamolim da ovu knjigu odlože na pet minuta i da počnu da razmišljaju kao nesamostalne osobe. Molim vas da zapišete svoja razmišljanja na ovu temu i da ih zatim pročitate.
Na moje pitanje kako se oseća osoba koja je nesamostalna, polaznici kursa su napisali:

• „Ne bih bio samouveren, bio bih obeshrabren i neraspoložen, osećao bih da ne mogu ništa da uradim sam.“
• „Oslanjao bih se na druge umesto na sebe.“
• „Osećao bih se nesposobnim u odnosu na partnera, oslanjao bih se na njega. Često bih partnera pitao za mišljenje kako bih shvatio da li je to što radim dobro ili nije.“
• „Sumnjao bih u sebe, potcenjivao bih druge i mučio bih svoje kolege i svog partnera.“
• „Bio bih osetljiv na kritiku zato što sam nesiguran u sebe.“
• „Osećao bih se bespomoćnim u nepoznatim situacijama ili konfliktima koji moraju da se razreše. Mislim da bih loše procenjivao šta treba da uradim.“
• „Bio bih prepušten sebi, ne bih prihvatao novine jer bih ih se plašio.“
• „Bežao bih od odgovornosti, zavisio bih od drugih.“
• „Mislim da bih imao duboki osećaj beskorisnosti.“
• „Mislim da bih bio egoista.“
• „Ne bih mogao iskreno da volim jer bih se suviše bavio sobom.“

“Ima mnogo roditelja koji se toliko namuče oko svoje dece da dovedu sebe do stanja fizičke i psihičke iscrpljenosti. A dete je i pored toga nezadovoljno, mrzovoljno i nezasito u svojim zahtevima.”

Jedna polaznica kursa je rekla:

„Nesamostalna osoba možda bi i mogla na neki način da se oseća dobro, ako bi živela u okruženju koje jeskrojeno prema njoj. Nesamostalnost ima i svojih prednosti. Ipak, nesamostalnim osobama neophodna je pomoć da bi izrazile svoje želje, one nikada ne odrastu.“

Jedan otac je napisao:

„Kada bismo bili nesamostalni, ne bismo znali da ispoljimo svoja osećanja. Ne bismo se osećali prihvaćenima u nekom društvu, niko nas ne bi shvatao ozbiljno, a ni mi ne bismo nikog shvatali ozbiljno.“

Bert Helinger, porodični terapeut: Mi jesmo naši roditelji!

Beogradska škola uvodi nove pedagoške metode radi podsticanja kreativnosti

Godi Keler, norveški pedagog: Škola priprema decu za sledeći ispit, ali ne i za život

Zašto je toliko opasno što nam se deca ne igraju dovoljno?

“Politika za decu” Jovane Papan – ogledalo za odrasle

Piše: Dragana Kanjevac Prikaz knjige “Politika za decu” Jovane Papan, Službeni glasnik, 2018 Nekada davno, u...

Tamo gde su deca, haos je normalno stanje

Vreme spada među moje najveće neprijatelje. Dan započinjem ranim ustajanjem i unezverenim spremanjem. Zatim naizmenično molim i pretim: hajde, molim te, požuri, piški, obuci se, ne ne ne prvo gaćice...

Knjige se sve manje čitaju, a lastiš je zaboravljen

Piše: Nataša Mojsilović Nekako s proleća, uvek nam dolutaju ta sećanja davna i ta mudrost slavna. A kako današnju "kreativnu" decu sve roditelji treba da nauče, kucnuo je čas da se...

Majke dve direktorke i jedne doktorke daje svoj recept za podizanje uspešne dece

Jedna ćerka joj je direktorka kompanije YouTube, druga je profesor pedijatrije a treća suosnivač i direktor biotehnološke kompanije 23andMe. Ester Vojcicki objašnjava kako je vaspitala ćerke koje su stigle na...