Mračni svet obaveznog školovanja

Piše: Darko Milošić

Ponekad naiđem na knjigu od čijeg mi se sadržaja podigne adrenalin. Dogodilo mi se to ubrzo nakon što sam počeo da čitam knjigu američkog (penzionisanog) nastavnika Džona Tejlora Gatoa, „Oružja za masovno poučavanje – Putovanje nastavnika kroz mračni svijet obaveznog školovanja“ (Algoritam, 2010.). Da je obrazovni sistem u permanentnoj krizi nije novost. S vremena na vreme čuju se i primedbe da školovanje kakvo poznajemo decu zapravo zatupljuje, čineći od njih potrošnu robu za funkcioniranje sistema, reproduktivni materijal za novu generaciju poslušnika, ropsku masu mediokriteta koji neće znati da se organizuju i pobune. Neki čak tvrde da institucionalizovrano obrazovanje ne doprinosi istinskom obrazovanju ljudskog bića, osobe, nego da isto ustvari sprečava.

Sve se to, barem u svetlu činjenica koje nam predočava Dž. T. Gato, pokazuje istinitim.

Savremeno školovanje podanika

Valja napomenuti da se Gato bavi prvenstveno američkim školskim sistemom, ali, mutatis mutandis, ono o čemu piše primenjivo je i na našu situaciju, posebno u svetlu sve očiglednijeg prihvatanja američkih obrazovnih “postignuća”. Knjigu započinje zapažanjem da je, nakon trideset godina predavanja u “nekim od najgorih škola na Menhetnu, i u nekima od najboljih”, postao stručnjak za – dosadu. Dosadno je bilo deci (“…rekli su da je rad glup, da nema smisla i da su sve to znali odranije”), a dosadno je bilo i njemu i njegovim kolegama. Ne znam je li mi bilo lakše ili teže kad sam pročitao da je “dosada… uobičajeno stanje školskih nastavnika”, i da “svako ko provodi vreme u zbornici može posvedočiti o niskoom nivou energije, kukanju, malodušnosti”. Koga nastavnici krive za to što se tako osećaju? Naravno – decu, koja za dosadu okrivljuju njih – nastavnike. U svakom slučaju, prepoznavanje je bilo skoro pa stopostotno. Kako je nastao taj circulus vitiosus? Pa, postupno. I, pokazaće se, s predumišljajem. Autor se počeo pitati o uzrocima, o razlozima zašto se dosada i nezrelost u razredima/zbornicama (kažem, i u zbornicama, jer i nastavnike je iznedrio jedan te isti sistem školovanja) podrazumevaju. Počeo je da se pita odakle ludilo u tom sistemu. Počeo je da se pita zašto su obrazovne institucije zapravo “fabrike nezrelosti”, kad to ne bi trebalo niti bi smele da budu. Ali, što je više razmišljao o “problemu” školovanja, to se više udaljavao od suštine. I onda mu je sinulo: “Šta ako ’problem’ nije u našim školama? Šta ako su one takve kakve jesu… ne zato što čine nešto pogrešno, već zato što čine nešto ispravno?”

Drugim rečima, počeo je da se pita nisu li škole kakve poznajemo i zamišljene kako bi osigurale da nijedno dete zapravo nikad zaista ne odraste, tj. da nauči što manje (bitnog).

Počeo je da se pita nisu li škole kakve poznajemo i zamišljene kako bi osigurale da nijedno dete zapravo nikad zaista ne odraste, tj. da nauči što manje (bitnog).

Da bi odgovorio na ta pitanja, autor se vraća u istoriju školstva u Sjednjenim Državama. Sistem masovnog, obaveznog školovanja osmišljavan je toekom 19. veka, a u praksi se proširio između 1905. i 1915. godine. Razlozi koji su se navodili za taj “prevrat” svode se na sledeće: cilj je stvoriti dobre ljude, dobre građane i učiniti da svaki pojedinac dostigne lični maksimum. Plemenito, nema šta. Ko se s ovim ne bi složio? Ti se ciljevi spominju i danas, i svaki nastavnik-početnik zapravo nadobudno veruje u njih. Međutim, “potpuno smo u zabludi”, kaže Gato. Jer, uprkos opšteprihvaćenom stavu o opštem obaveznom školovanju kao civilizacijskom dostignuću, iz činjenica koje nam pruža na uvid očigledno je da stvarni ciljevi nisu ovi gorespomenuti, nego nešto sasvim drugo. Za početak, navodi reči H. L. Menckena, novinara, esejiste i satiričara, koji je 1924. napisao “da cilj javnog obrazovanja nije ’…ispuniti mlade… znanjem i probuditi njihovu inteligenciju… Ništa nije dalje od istine. Cilj je… jednostavno ograničiti što je moguće više pojedinaca na isti sigurni nivo, da se množe i osposobljavaju standardno građanstvo, da suzbijaju odstupanja i originalnost. To je cilj u SAD-u… i to je cilj svugde drugde’”.