Piše: Piter Grej, razvojni psiholog
„Lepo se provedi,“ reče mama svojoj ćerki tinejdžerki. „Maaama, prestani moooolim te da mi govoriš šta da radim!“ Saosećam sa obe strane u ovoj šali. Ponekad nas toliko ugnjave savetima koje nismo tražili da nam više nismo u stanju da trpimo i one najbezazlenije.
Superuga i ja imamo divan brak. Jedan od razloga za našu sreću je što smo oboje naučili da izbegavamo da jedno drugom solimo pamet. Sećam se jednog od prvih koraka u ovom procesu. Vraćali smo se kući iz bioskopa i moja žena je vozila. Primetio sam da auto drži u drugoj brzini iako je bilo jasno da treba da prebaci u treću, možda čak i u četvrtu. Bio sam glup i to joj rekao. Ništa nije odgovorila, ali oštrina pokreta kojima je promenila brzinu i vrlo glasna tišina koja je usledila, govorili su: „Slušaj, druže, već godinama vozim; ne treba mi tvoj nadzor. Zar si stvarno morao da prekineš razgovor o filmu da bi me učio kako da vozim!“ I sve to zbog mog ljubaznog, „Draga, mislim da bi trebalo da ideš u viši stepen prenosa, manje bi se goriva trošilo a motoru bi bilo lakše.“ Moram priznati, kada sam malo razmislio, da bi moja reakcija, da sam sličan savet ja dobio od nje, bila otprilike ista.
Moja žena i ja nismo jedini ljudi koji ne vole da dobijaju savete koje nisu tražili. Dok sam se pripremao za pisanje ovog teksta, guglao sam frazu „netraženi saveti“ i naleteo na internet anketu sa pitanjem „volite li savete koje niste tražili?“ i tri ponuđena odgovora – da, ne i jedino ako dolaze od prave osobe. Poslednji put kada sam proverio rezultate, 847 ljudi je dalo svoj odgovor, i samo 6% je odabralo „Da“ (verovatno su svi došli sa druge planete), 56% je odabralo „Ne“ i 38% je reklo da dolaze u obzir samo kada ih ponudi prava osoba. Lično, ne mislim da je stvar do prave osobe; važan je i tajming kao i način. Saveti prijatelja, partnera, rođaka, šefova, poznanika i stranaca jednako mogu da nas iritiraju, ukoliko su dati u progrešno vreme i bez takta.
Naravno, ponekad je netraženi savet dobrodošao. Ako ulazim u okean a neko mi priđe da me upozori da se ne kupam jer su malopre u vodi viđene ajkule, biću mu zahvalam. To čak ne bih ni smatrao savetom već korisnom informacijom koja mi može spasiti život. Ruku na srce, bilo bih zahvalniji dobrom Samarićaninu da je sasvim izostavio deo poruke sa savetom da ne ulazim u vodu, i samo me obavestio o ajkulama. Onda bih odluku da ne ulazim u vodu osećao kao svoju, donesenu na osnovu sopstvenog razuma. U tom slučaju ne bi bilo ni traga iskušenja da nastavim sa ulaženjem u vodu, samo da bih dokazao da „ja radim ono što JA odlučim da radim!“
Zašto ovako reagujemo na neželjene savete? Zbog čega jednostavno ne prihvatimo da su oni najčešće znak iskrene brige drugih i njihove želje da pomognu? Ostali koji su pisali o ovome naveli su brojne racionalne razloge, pre svega da savete doživljavamo kao znak nečije dominacije, nametljivosti ili agresije, kao kritiku, nedostatak poverenja u naše ciljeve i prioritete. Sa svim ovim se slažem, ali bih dodao da ispod svih ovih razloga leži naša želja da zaštitimo sopstvenu slobodu.
