Posle pažljivog premišljanja, deca danas sama stvaraju svoj javni identitet za društvene mreže i postavljaju video snimke o sebi na Jutjub. Budući da na sve mlađem uzrastu počinju „druženje“ na društvenim mrežama i to sve duže tokom dana, iskrivljuje se njihovo viđenje šta sve čini sopstvo, i to upravo na osnovu ovog istaknutog objektivizovanja sebe. Ometa se njihova prava sposobnost da se „susretnu sa svojim emocijama“ jer se stalno okreću preko ramena odakle ih posmatraju njihovi „prijatelji“ sa Fejsbuka, Tvitera i sličnih.
Istovremeno, lišeni su toliko potrebnih pogleda rođenih roditelja, braće i sestara, koji bi bili idealni u međusobnom kontaktu. Smatra se da ovo deci pomaže da steknu visoko, ali i ispravno, mišljenje o sebi jer imaju pouzdan sistem povratnih informacija i bezuslovnu ljubav od arbitara kojima mogu da veruju.
Međutim, problemi počinju da uzimaju maha kada su deca zapostavljana – na primer, kao posledica konstantne prezauzetosti roditelja. Ovo možda zvuči kao neka filozofska kritika, ali ima direktne implikacije na razvoj naše dece i na njihovo mišljenje o sebi i drugima. Ako istinski želimo da gradimo samopoštovanje naše dece time što ćemo podsticati i hraniti njihovo osećanje sopstva, moramo da ih zaštitimo od napada na njihovu privatnost i od davanja svog sopstva drugima.
Privatnost je fundamentalni sastavni deo onoga kakvi jesmo, našeg identiteta, našeg „sopstva“. Ipak, u našem društvu deca nam imaju sve manje i manje osećaja istog. Deljenjem svog sopstva na način kako to sve više čine, oni srozavaju pojedinca. U kulturi koja se toliko brine za privatnost na drugim poljima, kao što je zaštita podataka, ovo je potpuno ironično. Privatnost je ključni deo demokratije. Češki pisac Milan Kundera jednom je pisao o tome kako su ga špijunirali u policijskoj državi: „Privatno i javno dva su neminovno različita sveta, i poštovanje te razlike je neizostavan preduslov da bi čovek slobodno živeo…“
S praktične strane gledano, roditelji treba da dozvole deci da provode što je moguće više vremena u realnom svetu sopstva, a ne u virtuelnom, kako bi im omogućili da razviju autentičnije sopstvo. Da bi dete izgradilo snažan osećaj identiteta, moramo da smanjimo nivo ometenosti njegove pažnje (distrakcije) koja ih podstiče da se usredsređuju na događaj na uštrb doživljaja. Ipak, naša kultura vođena tržišnim interesima zahteva suprotno: potrošače koji su okrenuti ka spoljašnjosti prema izazovima koji se mogu prodati, jer se svakako ne može steći profit od podsticanja razmišljanja o sebi ili od razvijanja detetovog unutrašnjeg sveta. U tom slučaju se manje radi o aktivnom roditeljstvu, a više o krčenju puta za decu kako bi se zdravije i prirodnije razvijala. Često ishitreno osuđujemo ’majke na pozornici’ koje guraju decu da postanu i da se predstavljaju kao uglancane javne ličnosti, što se potom iznosi pred široku javnost tokom ranjivih i krhkih godina razvoja te dece. Ipak, danas postoji slična opasnost za sve veći broj dece na internetu, ali ovaj put ne zbog toga što roditelji preko svake mere forsiraju javni imidž svoje dece, već zbog toga što ne učestvuju aktivno dok njihova deca stvaraju i predstavljaju svoju sopstvenu uglancanu ličnost.
