Na koji način doktori krše granice u salama za porođaj

Dobri lekari i istrajni pacijenti koji veruju u telesnu autonomiju preko su potrebni u oblasti nege majki.

Priče o porođaju su ritual. U svakoj kulturi, majke od pamtiveka s ponosom prepričavaju kako je teklo rođenje njihovog deteta. Kao žena u ranim tridesetim koja i sama ima dvoje dece, one mi nisu nepoznate i uvek me fascinira koliko se majka seća svakog detalja kako je njena beba došla na svet, kao da je imala apsolutnu jasnoću vizije u tim trenucima, bez obzira na bol koji je osećala. Ali iako se priče o rođenju odavno slave, mnoge od njih u današnjoj američkoj kulturi nisu srećne, čak i kad se beba rodi zdrava. Neke su obeležene prinudnim događajima zbog kojih su se žene koje su se porađale osećale kao da su njihova prava bila narušena ili čak u potpunosti prekršena.

Poznajem žene koje su bile prisiljene (ponekad fizički) da se porađaju na leđima (zastarela praksa koju mnoge bolnice i dalje preferiraju uprkos činjenici da nisu potkrepljene naučnim dokazima i da dovode do dužih porođaja i više carskih rezova). Čak sam razgovarala i sa prijateljicama kojima je priprećeno istragom službe za zaštitu dece zato što nisu želele da pristanu na carski rez bez konkretnog razloga.

A pre sedam godina, kao majka po prvi put, i prva u mom društvenom okruženju koja je imala bebu, i ja sam bila naterana u krevet i da legnem na leđa, izložena bolnim a rutinskim procedurama koje su bile u suprotnosti sa savremenim nalazima. Jedna od tih procedura, epiziotomija (hirurški rez na perineumu neposredno pre samog porođanja), izazvala je kod mene višemesečnu agoniju i vraćala me u doktorsku ordinaciju dvaput zbog velikog, loše zašivenog reza koji je niti bio neophodan, niti je na njega dat pristanak.

Borba za očuvanje telesne autonomije — prava na naša sopstvena tela tokom porođaja — zaista postoji. I znam bez svake sumnje da moja priča o porođaju u poređenju sa pričama mnogih drugih žena deluje kao dan proveden u banji sa sve mimozama, a možda i onim ribicima koje grickaju mrtvu kožu sa vaših nožnih prstiju. Uzmite na primer Karolinu Malatestu — majku iz Alabame koja je dobila veliku bitku protiv akušerskog nasilja u avgustu 2016. godina. Porota je proglasila Medicinski centar iz Brukvuda krivim nakon što je dotična doživela trajno oštećenje nerva pod rukama agresivne sestre koja je prisilila Malatestu da legne na leđa dok se porađala i šest minuta drži glavu svoje bebe u svom telu.

Dva meseca pre toga, Kimberli Turbin iz Los Anđelesa tužila je doktora koji ju je posekao dvanaest puta u prisilnoj epiziotomiji nakon što je uporno ponavljala: “Molim vas, nemojte me seći” — brutalan slučaj koji je zabeležen na video snimku i postao viralan. Bilo je i drugih tužbi u Sjedinjenim Državama za kršenje prava na telo tokom porođaja, ali mada je broj slučajeva koji završi na sudu tanušan, a broj majki koje uspevaju da dokažu nepravdu još tanušniji, broj žena koje tvrde da su im prava tokom porođaja ignorisana nije mali.

Helen Lefer, sertifikovana babica koja radi za jednu baltimorsku bolnicu, kaže da veruje da postoje konkretni razlozi zašto se ovo više dešava ženama tokom porođaja nego u drugim oblastima zdravstvene nege. “Jedan faktor mogao bi da bude kulturološko i tehnološko odvajanje majke i bebe u odvojene kategorije ljudi/pacijenata umesto da se doživljavaju kao jedinka; zdravstveni radnici umnogome se usredsređuju na zdravlje fetusa, naročito u bolničkom okruženju sa konstantnim elektronskim posmatranjem fetusa i na kraju im prioritet postaje bebino stanje ponekad na račun autonomije žene.” Konstantno elektronsko posmatranje fetusa nije, međutim, praksa zasnovana na naučnim nalazima i pokazalo se da takođe dovodi do više porođaja carskim rezom nego kad se koristi povremeno posmatranje.

Ozbiljne trajne povrede kao posledica prisilnih porođaja, kao u slučaju Turbinove i Malatestine, nisu česte (iako su duži oporavci od više intervencija tokom porođaja prilično česti). Ali emocionalna trauma od porođaja šokantno je široko rasprostranjena i neki eksperti veruju da to može biti povezano sa opasnim zanemarivanjem telesne autonomije. Prema kriterijumima Američke psihijatrijske asocijacije sakupljenim između 2000. i 2012. godine, između 25 i 34 odsto majkitvrdi da su tokom porođaja doživele traumu. Trećina tih žena mogle bi da odgovaraju kriterijumima postporođajnog posttraumatskog stresnog poremećaja.

Kao sertifikovani akušer-ginekolog, viđam iz prve ruke da se trudnice izlažu višestrukim nenaučnim lekarskim i bolničkim protokolima

Krajem 2016. godine, Katarina Morison, ginekolog-akušer iz Bafala u državi Njujork pozabavila se onim čemu su žene često izložene tokom porođaja u emotivnom pismu uredniku Njujork Tajmsa koje nije objavljeno, ali ga je kasnije preneo Bafalo Njuz — reakciji na članak o stopi smrtnosti majki u Sjedinjenim Državama koji je propustio da pomene stopu nepotrebnih, često prinudnih praksi kao uzročnika. “Vaša uvodna reč preskočila je prave razloga iza nesavesnog skoka smrtnosti među trudnicama u akušerskoj praksi Sjedinjenih Država. Kao sertifikovani akušer-ginekolog, viđam iz prve ruke da se trudnice izlažu višestrukim nenaučnim lekarskim i bolničkim protokolima.” Morison dalje nabraja opasne svakodnevne prakse, kao što su rani indukovani porođaji (indukcije koje se pokreću pre navršene 42 nedelje), upotreba stalnog elektronskog posmatranja fetusa, uskraćivanje hrane i pića tokom porođaja, lekovi i procedure za ubrzanje porođaja, i politike vaginalnog porođaja posle carskog reza koje obeshrabruju ili u potpunosti uskraćuju ženama pravo na vaginalni porođaj. “Sve to je”, dodaje ona, “uprkos obimnim naučnim dokazima da ne pomaže bebama a šteti njihovima majkama, dovelo do ludačke stope smrtnosti tokom carskog reza i stope smrtnosti majki i ‘bliskih promašaja’ (što će reći, žena koje nisu umrle ali su bile blizu).”

1 2 Sledeća strana