Piše: Jasmina Jovanović
Ljubav prema zemlji potiče, u mom slučaju, od samog detinjstva. Leta i leta provedena kod babe i dede na selu učinila su svoje. Odem tako sa zimskog raspusta u Beograd i ostavim sve zavejano i belo. Nema boja, samo gole grane, beli sneg i sivi dim iz ognjišta. Planina zamukla, čini ti se nikad života videti nećeš. A onda, kada odem na leto, zateknem zlatna mora pšenice, ovsa i ječma. Kao da zima nikad tu nije ni provirila. Drveće zeleno, trava jedra i hladna, livade u cvetu, bašte uredne i pod konac posađeni plodoredi povrća. Danima, tako fascinirana, šetam i dok zrikavci neumorno zriču, upijam lepotu i bogatstvo prirode kao kakav ostareli pesnik, a ne dete koje treba da juri i igra se. Očarana tom doslednošću prirode, tom osobinom feniksa, da iz promrzle zemlje i golih grana opet potekne život. Kao da sam znala da će samo koju deceniju kasnije to isto selo biti kao u Antićevim stihovima – zatravljeno sa maglama koje se nad njim tope. Pusto i ostavljeno od svih.
Mislili smo da sve znamo
Želja da živim na selu, a da mi prednosti grada ne budu daleko, ostvarila se u vidu daljeg beogradskog predgrađa. Dovoljno daleko od gradskog grotla da bi bilo lepo i mirno, a ipak ne previše, da bismo u grotlu mogli da zarađujemo svoje plate i školujemo decu. Uživam u tom prvom svakodnevno.
Kada smo suprug i ja započinjali zajednički život, bašta je bila naša zajednička ljubav. Naravno da nije išlo glatko. Naprotiv, bilo je baš kao u onoj srpskoj seriji kada mladi Beograđanin dolazi na selo i saopštava svom ujaku da će se baviti zemljom. Ujak mu zabrinuto odgovara: „Nemoj sinko, namučićeš i sebe i zemlju“. To uzajamno mučenje smo, može se reći, apsolvirali. Mislili smo da sve znamo, da je dovoljan samo rad, trud i ta zemlja koja uvek uzvraća milost čoveku. Govorila sam sebi, ako su moji preci samo od zemlje i stoke odgajali pokolenja i pokolenja zdrave dece, da ćemo i mi uspeti da, za neke naše osnovne potrebe, uzgajamo povrće i voće u sopstvenoj režiji. Pogrešila sam u prvih par godina. Nedostatak vremena i znanja učinio je svoje. Moji preci jesu živeli u značajno oštrijoj klimi i na posnijoj planinskoj zemlji, ali su isto tako bili dalje od izvora zagađenja, nije bilo bolesti i velegradskih štetočina koje su nas redovno posećivale u našem predgrađu. Znali smo da budemo tužni, pa obeshrabreni, pa razočarani.
„Želja da živim na selu, a da mi prednosti grada ne budu daleko, ostvarila se u vidu daljeg beogradskog predgrađa. Dovoljno daleko od gradskog grotla da bi bilo lepo i mirno, a ipak ne previše, da bismo u grotlu mogli da zarađujemo svoje plate i školujemo decu.“
Zalivati, kopati i voleti
Pravili smo tako školske greške, da nam je sad smešno kad ih se prisetimo. Niko nam nije rekao da ne sadimo brdo zelene salate odjednom, sem ako je ne nosimo na pijacu, jer stigne u isto vreme, a onda prezri, postane gorka i neupotrebljiva. Majska kraljica se sadi u etapama od 20-ak stručića, pa novih 20 kad niknu prethodni, i tako sve do prvih paklenih dana. Nežnih listova, ona nije ljubitelj letnjih žega, pati i podbaci rod, tj. formiranje hrskavog lišća. Niko nam nije rekao da karfiol treba pokriti lišćem čim formira glavice da ga sunce ne peče i da bi ostao čipkast i beo, inače će pocrneti i promeniti ukus. Ni da brokoliju treba odseći vrh da bi umesto neodređenih štrkljastih metlica oblikovao glavice, male vitaminske bombe. Ne, ni to nismo znali. Mislili smo da je dovoljno zalivati, kopati i voleti. Tako smo i paradajz koji ne voli mnogo vode, umesto svaki četvrti dan, zalivali svaki dan. I on je patio i žuteo. A mi pritisli vodom po njemu ubeđeni da mu zato lišće vene.
Sve mora da se prska?
I sa baštom je kao i sa životom, mladi ništa ne veruju iskustvu starijih dok se sami ne opeku. Mi nismo verovali našim komšijama da sve mora da se prska. Minimalno, svakako, ali mora. Mi se smejali! Mislili, lakše je ljudima malo da prskaju, možda tako bolje napreduje, a manje se radi, ali mi nećemo. I nismo. Ali, posle „nećemo“ i „nismo“, ubrali smo – ništa. Shvatili smo zašto je organska hrana tako skupa. I da organsko uzgajanje ne znači da nešto posadiš i samo ne prskaš otrovima. Ne. To znači svakodnevno osluškivati i gledati svoje bilje, pomagati mu drugim lekovitim biljkama, saditi aromatične biljke pored neutralnih koje vole bube, puževi i gljivice, da ih ove intenzivnijeg mirisa brane, prskati ih vodicom od koprive i kojekakvih drugih biljaka koje su neškodljive za ljudsko zdravlje, a nemilosrdne prema biljnim napastima, ostaviti određene korove da odrade svoju ulogu. Da čak i neke vrste korova mogu da pomognu u borbi za organsko.
Kad priroda okrene leđa
Spisak obaveza organskog baštovana je pozamašan. Njegova bašta mu ne dozvoljava da ide na osmočasovne radne zadatke u neku fabriku ili kancelariju. Ne, takav baštovan postaje rob svoje bašte i uživa u tom ropstvu. Baš kao što kažu da vinograd ne treba gospodara, nego slugu. Posle prve godine ili prve generalne probe nešto smo naučili. A još mnogo toga nismo. Važno je da nismo odustali. Da smo nastavili borbu. Bilo je tragikomično kada su nam u stvarnom životu i Diznijevi junaci postali neprijatelji. Srne su nam satirale mlado voće, zeke nam zimi krvnički gulile koru sa drveća i dovodile ga u opasnost, što od mraza, što od bolesti. Krtice su se sladile korenjem našeg povrća, a fazani kljucali paradajz. Svake godine grad je ledenim poljupcima kosio tek formirane biljke, a za njim su dolazile žege i žege. Odjednom ona slika iz detinjstva, o prirodi kao milostivoj i čovekoljubivoj, postaje drugačija. Okrutnom čoveku koji o toj prirodi ne vodi računa i zloupotrebljava je, ona je okrenula leđa.
„Bilo je tragikomično kada su nam u stvarnom životu i Diznijevi junaci postali neprijatelji. Srne su nam satirale mlado voće, zeke nam zimi krvnički gulile koru sa drveća i dovodile ga u opasnost, što od mraza, što od bolesti.“
Oduvek je imala svoju posebnu ćud, i kao i svi moćni, svoje hirove. Kosila je letinu, puštala pošast na ljude i životinje, ali su se ona i homo sapiens uvek nekako mirili i živeli u ljubavi i simbiozi. Danas su priroda i čovek zamenili uloge. Na žalost. Čovek se pravi moćniji. Igra se opasnim igračkama, izigrava Boga, i baš zato mi se čini da su njih dvoje u nikad većoj svađi i nikad dalje od pomirenja. Čovek će to jednom shvatiti, i pokajati se. Samo se bojim da ne bude prekasno.
Ali čovek je majci prirodi omiljeno čedo, uprkos svim uprkosima, a koja majka je ikada odustala od svog deteta? Savršen, kao što jeste, čovek će uvideti svoje greške i kao i svaki put do sada – ispraviće sve što se da ispraviti.
