„Najveći problem je upravo u tome što se ove jezičke zablude uče u školi i to često i od profesora srpskog kojima je to struka.“
Jezički mitovi se ispredaju kao bajke, legende, pa čak i kao neke svete i neporecive mudrosti. One imaju i tu težinu. Kad jednom u njih poverujemo, a to se događa još kad smo deca, teško će nas iko kasnije razuveriti da nisu istinite i da su nas celog života učili pogrešno.
Nedavno se grupa mladih lingvista sa Instituta za srpski jezik izborila da u okviru akcije „Negujmo srpski jezik” stavi na plakate da CELO VREME i ZADNjI PUT nisu nepravilni oblici. Ovo je izazvalo bezmali šok u javnosti, pogotovo kad se pojavilo i u štampi. Društvene mreže su počele da dele ovaj tekst u neverici, jezičke grupe i forumi su uzavreli. Jedan od komentara onih koji nikako ne mogu da poveruju u ovo bio je: „Nemoguće je i ne uvažavam nikakvu argumentaciju kad su me i u školi i kod kuće učili da je to pogrešno”.
Upravo u tome i jeste najveći problem s ovim zabludama – što se uče u školi i to često i od profesora srpskog kojima je to struka, a i oni su to naučili u školi ili kod kuće kad su bili mali, nego nije imao ko da ih demantuje kad su došli do fakulteta. Naime, univerzitetski profesori ove probleme smatraju nevažnim i uglavnom ih zaobilaze. A kako nastaju ove legende? Uglavnom kao i sve druge, kroz narodna predanja, a prenose se doskočicama i uzrečicama. U oba navedena primera, navode se doskočice kao argumentacija. Za zadnji put se govori da ne može tako da se kaže jer ne postoji prednji put, a za celo vreme da ne može jer vreme nije neki predmet pa da bude celo.
„U svim navedenim primerima razlog nastanka ovih zabluda je u neznanju da skoro sve reči imaju više značenja.“
Evo još nekoliko sličnih doskočica koje dovode do jezičkih mitova i zabluda: Drva se slažu, a ljudi su saglasni; Zečevi se deru, a ljudi viču; Kako može užasno dobro kad je užas loš?; Ne može puno hvala jer nema prazno hvala… Ima ih još mnogo, ali dosta zasad.
U svim navedenim primerima razlog nastanka ovih zabluda je u neznanju da skoro sve reči imaju više značenja. Dakle, zanemaruje se postojanje polisemije ili višeznačnosti. Ugledni lingvisti Lori Bauer i Piter Tradžil u svojoj knjizi „Jezički mitovi” (1998) u prvom poglavlju ove sad već kultne knjige navode upravo ovaj problem – zanemarivanje polisemije, pod naslovom Značenje reči može biti samo jedno. Eto još jednog mita u vidu doskočice.
Isto tako su nas ucili da se kaze „na zurci“ a sada se kaze i sve se cesce cuje i u medijima , „na zurki“,sto stvarno zvuci nakaradno i ja i dalje ne mogu da verujem da je ovo drugo pravilno.
Daaa, ali cijelo vrijeme , sta je to , koliko je to ?Cijeli mjesec je 1 mjesec, cijela godina je 365 dana, a koliko je cijelo vrijeme?
Pa celo vreme je isto što i čitavo vreme. Šta nije jasno? To je sve ono vreme trajanja koje postoji u datom kontekstu. Čitavo i celo se ni po čemu ne razlikuju. Ali autor se već izvinio na kraju teksta u ime svih onih koji su pogrešno učili celog ili čitavog života zahvaljujući jezičkim mitovima. Nije toliko bitno hoćete li vi prihvatiti da su vas pogrešno učili, nego da i vi ne učite pogrešno nove generacije.
Mene su ucili da se kaze posledniji put a ne zadniji put i sve vreme a ne celo vreme.
Evo ovako…ne moze celo vreme zato sto je vreme beskonacno i ne moze nikako biti CELO, zato se kaze SVO vreme. Autor se pita: ‘ Zašto može da se kaže ceo dan, cele noći, ceo mesec i celu godinu a ne može celo vreme? „. Zato sto i dan i mesec i godina imaju odrodjeno trajanje, ne kazem da da ne postoje neke jezicke zablude al ovaj tekst ima puno zabluda koje su pokusane laicki da se prikazu, ne slazem se sa autorom.
Kao što sam gore objasnio, celo vreme je isto sasvim ispravno, kao i čitavo. To je još jedan veliki mit. Naprotiv, svo vreme je nepravilno jer oblik „svo“ ne postoji u srpskom. Moglo bi sve vreme, što znači isto što i celo i čitavo vreme.