Naša slobodna deca

Naši klinci i sami izlaze da se igraju oko zgrade sa drugom decom još od prošlog juna. Možda je nekom neobično i čudno da deca sa 4 i 5, sada već 5 i 6 godina – sama izlaze napolje?

Piše: Ivana Momčilović

Ove divne sunčane dane uglavnom provodimo napolju. S obzirom da nemamo dvorište, ipak nekad moramo da budemo i u stanu. Međutim naši klinci i sami izlaze da se igraju oko zgrade sa drugom decom još od prošlog juna. Možda je nekom neobično i čudno da deca sa 4-5, sada već 5 i 6 godina sama izlaze napolje?

Meni nije neobično i sasvim mi je normalno da se deca u tom uzrastu igraju sa vršnjacima napolju. Znaju gde smeju da idu i šta da rade, znaju gde ne treba da idu i šta da ne rade, i to je to. Ja verujem svojoj deci i potpuno sam sigurna da neće uraditi ništa što nije dobro za njih ili za nekog iz njihove okoline.

Postavlja se pitanje, koliko je okolina sigurna po njih? Ništa više ili manje nego kada sam ja sa njima ili neko od odraslih. To smo uvideli prošle godine kada su sami počeli da izlaze.

Kako je to izgledalo prošle godine? Ivan i ja sedimo na stepenicama od zgrade i dosađujemo se, Edi nešto njuška, dok se deca uokolo beskrajno zabavljaju i ne primećujući nas. Onda se upitaš: “Koji krasni ja ovde glumim?”. Posle određenog vremena kažeš: “Deco idemo kući.”, a deca ko deca bi da ostanu još malo, još pola sata, još sat. Ti ne možeš, oni hoće i dolazi do rasprave.

Jednom ih ubediš da krenu, drugi put uz suze, treći put… i onda jednog dana prelomiš i kažeš: “…odosmo mi kući, dođite brzo.” Dođemo kući i samo što sam kročila u stan poželim da se vratim. Sednemo, pa se gledamo, pa kao smo opušteni, pa viriš kroz prozor, pa bi se najradije ujeo za guzicu.

“Jednom ih ubediš da krenu, drugi put uz suze, treći put… i onda jednog dana prelomiš i kažeš: “…odosmo mi kući, dođite brzo.” Dođemo kući i samo što sam kročila u stan poželim da se vratim. Sednemo, pa se gledamo, pa kao smo opušteni, pa viriš kroz prozor, pa bi se najradije ujeo za guzicu.”

Siđeš dole, a ono sve isto. Neka igrarija je u toku, pozdrave te onako u prolazu “Ćao mama, tata!” i trčeći odu svojim putem. Vratiš se u stan. Kao malo ti lakše. Međutim nije, pa si napet, pa kao si opušten, a pojedeš se živ. To se zove privikavanje na novonastalu situaciju.

Vremenom shvatiš da su tvoja deca dovoljno pametna, da znaju šta treba, da si “uradio” dobar posao sa njima i da možeš malkice da se opustiš.

Bilo je tu malih problemčića, što sa drugom decom, što sa kašnjenjem, ali i to se da rešiti.

“Ljubi vas majka, nikada nemojte da idete u tuđe zgrade i stanove. Ni iz kakvog razloga. Ni da piješ vodu, ni da piškiš, ni samo na minut. Ne postoji nijedan razlog da kada siđem ispred zgrade vi ne budete tu.” Nikada se ne zna kada ću da se pojavim. Tačka.

“Čak i kada prelaziš preko puta na livadu, gde nema automobila, stani i gledaj levo i desno. Čak i ako ideš preko one male ulice gde auto ne može ni da prođe, stani i gledaj. Gledaj ko lud. Neka ti se čak i smeju, ali ti stani i gledaj. I nikada ne trči preko ulice. Bilo kakve ulice. U životu. Ni sad kada ste mali, ni kada budete veliki kao ja. Preko ulice nema trčanja. Znači sačekaj da sve što se kreće na točkovima prođe, pa onda ti laganica idi gde si pošao.” Tačka.

Podeli tekst:

1 2 Sledeća strana