Rafinirani šećeri nasuprot tome troše vitamine i minerale, organizam ima veću potrebu za njihovim unošenjem (glad), ali sa novom dozom šećera i brze hrane nedostatak je još veći. Ovaj hronični deficit je u osnovi većine savremenih bolesti.
Čovek je slatko unosio isključivo u prirodnom (biljnom) obliku ili preko meda, sve do 4. veka n.e. kada je u Indiji prvi put primenjena kristalizacija (rafinisanje) šećera iz šećerne trske. Do tada je šećerna trska (poreklom iz Jugoistočne Azije) služila kao „slatkiš“ koji se žvakao u celosti. Metoda kristalizacije se prenela i usavršila u Kini odakle je uglavnom i vršen izvoz šećera u Evropu. U početku je kristalisan šećer smatran velikim i skupim luksuzom, pa i lekom, ali su tokom osvajanja američkih kontinenata Španci, Portugalci i Holanđani doneli šećernu trsku i time omasovili i proizvodnju šećera, ali i ruma.
Od sredine 18. veka šećer postaje sve popularniji u Evropi; potrošnja je povećana i za 5 puta, prestigaviši žitarice kao do tada „najvredniju robu u evropskoj tgovini“. To je bila posledica promena u načinu ishrane i početka masovnog konzumiranja džemova, slatkiša, prerađene hrane i sl. Povećana potražnja i brzo iscrpljivanje zemljišta pod šećernom trskom tražili su nove mogućnosti pa je krajem 18. veka u Šleziji (Nemačka) prvi put izvršena kristalizacija iz šećerne repe. Prvobitne sorte repe, kao mlade poljoprivredne kulture, su bile siromašne u iskoristivom šećeru i tek početkom 20. veka se obogaćuju i postaju značajniji industrijski izvor ovog proizvoda.
U 20. veku se primena šećera u ishrani dramatično povećava, pogotovu jer i njegove cene padaju. Potrošnja i danas ide uzlaznom putanjom, uporedo sa razvojem industrije brze hrane, slatkiša i napitaka. Na primer, u USA je u odnosu na 70-te godina prošloga veka (kada je i inače bila na visokom nivou) potrošnja šećera povećana za 50%.
Industrija hrane je otkrila i decenijama primenjivala, jednu veliku tajnu, koju se dugo prećutkuje, a to je da rafinisani šećeri izazivaju snažnu fizičku i psihološku zavisnost.
“Industrija hrane je otkrila i decenijama primenjivala, jednu veliku tajnu, koju se dugo prećutkuje, a to je da rafinisani šećeri izazivaju snažnu fizičku i psihološku zavisnost.”
Šećer predstavlja gorivo za sve ćelije i utiče na hemikalije u mozgu. Prekomerni unos šećera može da promeni receptore u mozgu koji regulišu količinu hrane koju unosimo. Testovi na ljudima su pokazali da samo pogled na sliku milk šejka provocira aktivnost u mozgu koja je slična onoj koja se javlja kod zavisnika od droge – ova aktivnost je bila jača kod žena koje su imale visok skor na skali zavisnosti od hrane.
Odavno je poznato da lako rastvorljivi šećeri uzrokuju porast hormona insulina u krvi jer organizam teži da održava uravnotežen nivo šećera (glukoze). Visoki nivo glukoze deluje na mozak i povećava nivo hormona raspoloženja “endorfina”. Ako unošenje većih količina traje kroz duži vremenski period, dolazi do toga da sam mozak smanjuje proizvodnju endorfina. Efekat glukoze je kratkog daha, brzo opada njen nivo, ali se prekomerno izlučeni insulin duže zadržava i posle postignute ravnoteže. To izaziva pad raspoloženja u vidu blage pa čak i duboke depresije. Istovremeno se povećava i osećaj gladi. Da bi se održao potrebni nivo endorfina i vratilo raspoloženje mora da se ponovo unosi šećer čime se stvara začarani krug.
Nauka je poslednjih decenija prilično razjasnile složene mehanizme stvaranja zavisnosti od šećera.
Prvo je 1987 god. objavljeno da šećeri deluju na nervni sistem slično snažnim lekovim protiv bolova (npr. morfijum) i da se to dejstvo može sprečiti blokatorima receptora morfijuma u mozgu. Zatim je otkriveno (2003) da rafinisani šećeri, ali i sam osećaj slatkog, izazivaju identične hemijske efekte kao heroin i morfijum. Isto tako je potvrđeno (2007) da i veštački zaslađivači poput saharina zajedno sa šećerima mogu da izazivaju i nadjačavaju zavisnost od kokaina. Utvrđene su i slične biohemijske promene vezane za receptore dopamina i opijata u određenim delovima mozga. Povećano unošenje šećera se povezuje sa mehanizmom koji postoji kod različitih psiholoških poremećaja u ishrani poput prejedanja, bulimije i sl. Najnovija ispitivanja aktivnosti u mozgu kod unošenja obroka bogatih sa rastvorljivim šećerima (2013) su pokazala da posle kratkotrajnog porasta, opada nivo šećera u krvi i povećava osećaj gladi, ali se i selektivno stimulišu delovi mozga povezani sa osećajima žudnje i nagrađivanja u periodu posle uzimanja obroka. Taj period je od posebnog značaja za ponašanje tokom sledećeg obroka.
Slični članci koji vas mogu zanimati:
Najnoviji tekstovi iz kategorije: ZDRAVLJE
Popodnevna smena narušava režim ishrane i sna i snižava uspeh u školi – treba je ukinuti
Narušeni režim ishrane i sna snižava uspešnost dece u školi i vodi ka rastu depresivnih raspoloženja, zavisnosti od hrane i gojaznosti, saopštili su naučnici Uralskog univerziteta „Boris Jeljcin“. Rezultati su...
Smrtnost od morbila u svetu skočila za 40 odsto zbog manjeg broja vakcinisanih
Broj smrtnih slučajeva od malih boginja u svetu je skočio za čak 40 odsto prošle godine jer je tokom pandemije korona virusa dramatično opao broj vakcinisanih - navodi se u...
Usamljenost postaje hitno pitanje javnog zdravlja, posledice ozbiljnije od gojaznosti i neaktivnosti
Svetska zdravstvena organizacija (SZO) proglasila je usamljenost globalnom zdravstvenom pretnjom, a stručnjaci upozoravaju da je njen uticaj na smrtnost jednak pušenju 15 cigara dnevno. "Usamljenost prevazilazi granice i postaje globalni...
Mesto gde pedijatar nije potreban
Juče su nam bili u poseti mladi roditelji. Umorni i zabrinuti zbog čestog poboljevanja devojčice koja je krenula u vrtić. Za nas pedijatre normalna neželjena situacija. Nije prijatna, al nije...
Nema komentara.