Kada je dete malo i kad ga gledamo dok se igra, možemo prilično lako uroniti u njegovu maštu i pridružiti mu se tamo gde se nalazi, u njegovom vlastitom svetu.
Prilično lako … hmm … samo ako smo na ulazu u njegov prostor ostavili sva svoja predubeđenja o „ispravnom“ načinu igranja, potrebu da mu pokažemo šta treba da radi i sve svoje specifične želje (jer i mi možemo želeti da se igramo, ali na drugačiji način od ono ga koji je dete usvojilo).
A ukoliko se dete nalazi u posebnom hermetičnom zaštitnom balonu (s dijagnozom nekog autističnog poremećaja ili bez nje), rad na tome da mu se pridružimo na mestu na kojem se ušančilo nužno će biti još suptilniji.
Dete veoma ozbiljno shvata igru: eksperimentiše, isprobava, aktivira svoju inteligenciju, ponovo vrti prethodno proživljene emocije, oporavlja se, uključuje svoje mogućnosti, prilagođava se, oboga ćuje maštu – da ne pominjemo igre u kojima stupa u interakciju s drugima i u kojima uči o drugosti.
Pridružujući se detetu u njegovoj mašti, u njegovom unutrašnjem svetu, pripremamo dalji odnos s njim. Možemo od njegovog najranijeg uzrasta razumeti kako gleda na sebe, na druge i na svet. Posmatrajući pokrete njegovog tela, njegovu vitalnu energiju, promene raspoloženja i ponašanja, možemo prikupiti mnogobrojne in formacije koje će nam pomoći da se povežemo s njim i s drugima.
E da – neuronauke nam to danas potvrđuju – mi smo složena i povezana bića i sve je povezano sa svime. Što smo sposobniji da se prilagodimo svom detetu (što ide preko prilagođavanja nama samima), to će više ono znati da se prilagodi sebi i drugom. Ali o tome ćemo nešto kasnije.
Kad dete malo odraste i počne da se suočava sa stvarnošću i da je usvaja, s njim ćemo se povezivati kroz razgovore, podsticane i našim pitanjima. Ta pitanja neće imati ton inkvizicije („Koju si ocenu danas dobio?“, „Zašto si to uradio?“), nego boju istinske znatiželje („Kako je na kraju prošlo to predavanje?“, „I šta se onda dogodilo?“, „Je l’? Objasni mi!“…)
Treba, međutim, napomenuti da ti trenuci razgovora nipošto ne smetaju trenucima povezivanja u igri ili krupnijim poslovima: za jedničko bavljenje sportom ili nekom drugom aktivnošću – kako bismo uživali u ispoljavanju detetovih talenata i veština – može biti odličan način za susret i razgovor.
Pristanimo da s vremena na vreme odgledamo neki videosnimak koji se dopada detetu ili da s njim odigramo njegovu omiljenu kompjutersku igricu čak i kada nam se to nimalo ne dopada (čim budemo mogli da svoj stav otvoreno ne pokazujemo) – ovo su neki od izuzetno snažnih načina povezivanja. Ponovićemo: ovo ćemo uraditi samo s takvom namerom, a ne da bismo potvrdili svoje ubeđenje da je to sasvim bezvezno!
Kvalitet povezivanja nikada neće zavisiti od vrste ili cene aktivnosti. Dete će uvek više ceniti igranje s tatom ili mamom na tepihu u svojoj sobi nego neku specijalnu aktivnost u modernom zabavnom parku, prepunom roditelja pod stresom.
Ali bez obzira na to da li smo u igri kada je dete malo ili u razgovoru kad je ono veće, dinamika ostaje slična: kao roditelji treba da idemo prema svom detetu, da mu se pridružimo tamo gde se ono nalazi kako bismo ga odveli malo dalje na putu razvoja.
Odlomak iz knjige ILUSTROVANI KLJUČ ZA DEČJE KRIZE
Autor : An-Kler Klajndinst
Izdavač : KREATIVNI CENTAR
U ovom priručniku su na slikovit i duhovit način opisane brojne metode koje se mogu primeniti u radu sa svom decom, a naročito su pogodne za hipersenzibilnu decu. Metode su zasnovane na principima pozitivne discipline i daju sasvim konkretne savete o tome kako da se postupa u situacijama u kojima dete nešto neće, u kojima ne ume da vlada sobom, ima nisko samopoštovanje ili teško ostvaruje socijalne kontakte itd. Na kraju priručnika autorke daju roditeljima deset opštih saveta za napredovanje na vaspitnom putu.
Izvor: Detinjarije.com
, to će više ono znati da se prilagodi sebi...){kind=link}