Piše: Marica Stijepović
Moj mlađi brat imao je osamdesetih Commodore 64, a nešto kasnije Commodore 128; imale su ga i sestre od ujaka. Njih troje bili su opčinjeni video igricama. Kada se setim njihove usredsređenosti dok čvrsto stežu džojstike, zapitam se koliko su današnja deca zbilja drugačija nego što su ’’gejmeri’’ bili tada. Uz tih nekoliko modela pred očima, teško mi je da objasnim ljudima zašto baš i ne verujem u ograničenja screen time, i zašto izjednačavam igru pred ekranom sa drugim legitimnim igrama. Kada vidim svoju decu, koja uredno bulje u tablete kad god im se pruži prilika, kako ispred škole igraju klikere ili ’’Sandokana boli glava’’ zapitam se jesu li to ta ista deca za koju tako nostalgično i tako prepotentno smatramo da ’’nemaju detinjstvo kao što je bilo naše’’. (Ja nikad nisam igrala igrice, a što mi moj spacijalni faktor nikada neće oprostiti; i što me nije učinilo imunom na nove tehnologije, naprotiv, verovatno sam osoba sa najviše Facebook postova dnevno u svojoj užoj, a i široj porodici.)
Manje ekrana, više porodice
Dečji psihijatar Viktorija Dankli uporno zastupa tezu da su dečji mozgovi mnogo osetljiviji na upotrebu elektronike nego što shvatamo. Po njoj, mnogi roditelji u svom neznanju dozvoljavaju da deca koriste ekrane na interaktivan način, koristeći društvene medije, mejlove, igrajući igrice, za razliku od pasivnog gledanja televizije. Ah, u takvoj su zabludi, kaže Viktorija Dankli, smatrajući da je upravo ovaj interaktivni način korišćenja ono što kod dece izaziva pobuđenost, pa onda i zavisnost, da ne kažemo kompulzivnu upotrebu. Po ovoj autorki, vreme provedeno u druženju sa ekranima prekida san i zbunjuje unutrašnji sat, jer, navodno, treperava svetlost ekrana imitira dnevnu svetlost i samim tim deca ne dobijaju signale koje uobičajeno dobija njihov mozak kada padne mrak. Pobuđenost nervnog sistema, nastavlja ona, ne dozvoljava da deca utonu u dubok san čak ni kada jednom odu na spavanje. Igranje igrica, takođe, oslobađa dopamin, pa putevi potkrepljenja postaju ’’izlizani’’ i potrebno je sve više i više stimulacije da bi se doživelo zadovoljstvo, slično kao što funkcioniše zavisnost od droge. Autorka ide toliko daleko da ekstrapolira studije na miševima tvrdeći da su one dokaz da veća izloženost veštačkom svetlu ekrana može kod dece dovesti do depresije, pa i suicida. Prava poslastica za anksiozne roditelje, zar ne? Izlivi besa takođe postaju neka vrsta koping mehanizma za takvu decu. S druge strane, boravak u prirodi pomaže da se održi pažnja, umanji stres i agresivnost, a boravak uz ekran je upravo suprotan boravku u prirodi. Stoga, ona preporučuje da se eletronski mediji postepeno ukidaju deci kako bi se njihovi mozgovi oporavili i vratili se u prirodnije stanje.
