Hoćemo li dalje?
Spomenimo onu slavnu – U moje vreme se znalo! Da dragi roditelji, u vaše/naše vreme se znalo i to je jedna velika razlika jer danas se to više ne zna.
U vaše/naše vreme postojalo je ovo – stariji se poštuju bez ikakvog „ali“, disciplinovanje dece (ne mlaćenje naravno) nije bilo kažnjivo (danas ne smete ni da se proderete na svoje dete u javnosti, a da vam neko ne iščita celu malu knjigu dečjih prava), pre se tačno znalo šta, kada, kome i koliko deca smeju. I da se razumemo – deca su uz strogo vaspitanje, šibu i povike bila voljena, odrastala su uz puno ljubavi i s puno samopouzdanja. I naše su generacije iznedrile puno delinkvenata, razbojnika i ubica, ali čini se, ipak manje nego danas.
Danas su deca jednako voljena, dozvoljeno im je gotovo sve, odgajaju se prema enciklopedijskim naučnim smernicama, ali nešto su putem izgubila.
Samopouzdanje. I ne vidi se to samo u njihovim frustracijama, već u nečemu o čemu se puno priča, ali malo govori. Klinci su postali povodljivi – svi su isti, svi nose isto, svi se briju na isto, svi se rangiraju isto, a opet cela ta copy/paste situacija malo-malo iznedri nekoga ko je malo različit.
Nemaš za nove najkice? Ti si luzer. Pad samopouzdanja.
Nosiš naočare? Ti si ćorava baba. Pad samopouzdanja.
Torba ti je pederska. Tuča. Frustracija.
Debela si kao krava. Povlačenje u sebe. Pad samopouzdanja.
Ali da su deca od ranih dana vaspitana da imaju poverenja u sebe, svoju pamet, svoju vrednost, svoju domišljatost i svoje mogućnosti, današnja bi deca znala da cene, a ne da omalovažavaju svet oko sebe.
Sve počinje od malih nogu
Roditelji koji danas imaju malu decu učiniće sve za njih. Jer ih tako uči moderno vaspitanje, jer osjećaju da to tako mora biti, jer su se spremni da se posvađaju sa svima koji im kažu da je decu ponekad dobro ostaviti da se sami pomuče.
Deca kojima se stalno ide niz dlaku – neće da piju iz plave, sada baš hoće iz crvene čaše. Neće da jedu to, pa im mama brzinski da nešto drugo. Neće to hoće ovo. Takva deca odrastaju uz puno ljubavi i još više izbora, a upravo im veliki izbor daje još veću moć da u bilo kom trenutku traže još više izbora i još više prava. Malo dete će zaplakati, glasno, i dobiće jer je to danas izraz ljubavi. Veliko dete će s vremenom naučiti da mu uz sav pružen izbor uvek ostaje mogućnost da traži još. Do kada? Dok roditeljima u jednom trenutku ne prekipi i okrenu ploču, svesni da su dosadašnjim vaspitanjem bili prepopustljivi.
I to shvate tamo negde s početkom puberteta ili dok im jednog dana neko sa strane ne otvori oči. Jer znate, deca ponekad znaju da budu jako dobra, pristojna i umilna u kući, dok su izvan nje nešto sasvim drugo.
Pokušajte koji put da zastanete kod grupice pubertetlija, i momaka i devojaka, i poslušajte malo te razgovore – reći ćete – to su nevaspitana deca koja ne znaju šta je ljubav. Pogrešno – to su deca vaspitana baš kao i vaša, deca koja su uz večno sveprisutne roditelje dobro naučila kako da se ponašaju uz njih. Ali, znate šta? I po tome su sva deca ista – radi svog su zadovoljstva naučila da igraju nekoliko uloga – dobar u kući, svoj na ulici.
Kod kuće su naučili da je uvek sve po njihovom i taj status žele da zadrže i u svom društvu, a teško je ostvariti nadmoć u grupi u kojoj svaka jedinka misli da upravo ona ima pravo na najbolji položaj. Zašto? Jer su na to navikli. Jer im se tokom odrastanja stalno popuštalo. A znate li šta deci zapravo najviše treba tokom odrastanja? Ne popustljiva već čvrstu ruku koja će ih voditi kroz život i biti im čvrst oslonac, čvršći od ruke koja uvek popušta.
Zašto toliko popuštamo
Popustljivost ne znači ljubav. Popustljivost često znači liniju manjeg otpora, a jako često popuštamo zato što nam je lakše i zato što nam knjige kažu baš to. 
Od cele sile trendova roditeljstva jako ćemo često pročitati da decu moramo pustiti. Do kada? Dok ne shvate da ćete ih uvek pustiti da rade po svom? Dok ne shvate da su njihove želje važnije od vaših želja? Dok ne nauče da je njihov glas vredniji od glasa bilo koga drugog? Da su oni sami jedini koji bi trebalo da budu u centru pažnje? U redu dok su mali, ali oni će odrasti, a o tome dok su mali, retko ko dubiozno razmišlja.
Danas nas knjige uče kako da se postavimo u svakom trenutku njihovog vaspitanja na način da uvek mislimo samo na njihovu dobrobit. Po modernim knjigama moderan roditelj mora dobro da izvaga pre svake reči, a kamoli dela jer se smatra da će svaka pogrešna reč učiniti veliku štetu detetovom samopouzdanju. A niko vam pritom ne kaže da dete koje je naviklo da dobija sve ne zna i neće znati da podnese poraz – onda kada će se bez roditeljske senke morati da bori za svoj status s decom koja su kao i oni navikla da dobiju sve.
Teška borba za prevlast koja rezultira bahatom dominacijom i omalovažavanjem s visoka naspram onih kojima ostaje mesto gubitnika što rezultira – pogađate, padom samopouzdanja i frustracijama. I ako je ikome na kraju ovog eseja postalo zlo od frustracija i manjka samopouzdanja znajte samo to – dečji psiholozi danas imaju posla više nego ikada. I svakako mnogo više nego u naše vreme. Baš zbog toga.
Nas su ipak odgajali čvrsto, ali pravedno, i ako se čini da roditelji tada nisu imali strpljenja za naše mušice, niti su toliko vremena provodili u ostvarenju naših snova, čini se da su se s nama provodili kvalitetnije.
Danas je, s druge strane, vaspitanje mnogo mekše i iako moderne knjigu nalažu mnogo više strpljenja s decom, za strpljenje je potrebno slobodno vreme, smireno vreme koje mnogi današnji roditelji više nemaju. Pa onda teorija u javnosti postane zapravo neka drugačija praksa u četiri zida, ili mali kraljevi i kraljice u datom trenutku na veliko zaprepašćenje shvate da u svom kraljevstvu nisu sami i da ga sami, svojom pravednom mudrošću ne mogu osvojiti. Zašto – jer ih tome nisu naučili!
Izvor: Index.hr
