Da su Jezičke zablude i mitovi više nego vitalni i produktivni zadnjih, odnosno, po njima, poslednjih godina, sve se više uveravamo iz dana u dan. Ipak, ovaj trend dostigao je svoj vrhunac viskokobudžetnom emisijom „Nije a nego molim“, piše lingvista Pavle Ćosić.
„Čega sve tu ima, ne biste verovali! To što su oni smislili kao nepravilno ne bi uspeo ni najkreativniji um. Pored uobičajenog nepriznavanja činjenice da reči imaju više značenja i gonjenja pleonazama kao najveće pošasti u jeziku, inamo i nove momente. Više ne može i ne sme ništa, pa čak ni to da se neko popne gore!
Pored ostalog, saznajemo da se neko ne može telefonom nazvati nego samo pozvati i to nam se servira kao nepobitna istina, i to u izvođenju evrovizijskih zvezdi Hurricane, iz čega nije teško zaključiti da se iza ovog širenja neznanja kriju i velike pare i država. Kako su autori došli do ovog zaključka, nije sasvim jasno, ali sledeći logiku jezičkih mitomana i puritanaca koji se u jezik razumeju kao stanovnici Sejšela u sneg, verovatno su krenuli od imenice naziv (kao ime) i suprotstavili je imenici poziv, što po njima nije isto. Nema veze što su glagoli nazvati i pozvati praktično potpuni sinonimi. Njih to ne zanima. Jezičke zablude i mitovi se grade na osnovu prvog što nekom padne na pamet pa se na osnovu toga dalje gradi čitava teorija. Strašno je, naročito, što su u ovaj projekat uključena i deca i aktivno i pasivno, tako da će ona u sve ovo bespogovorno verovati i mnogo će ih teško biti ubediti da sve ove zvezde ne samo da nisu bile u pravu nego su širile neistine i laži. Kako da deca koja su u ovo uključena jednog dana poveruju da su učestvovala u projektu koji je širio laži i zablude kad su na osnovu njega stekli i slavu i priznanja u školi i naučili te pesmice napamet kao Bibliju?
Pored navedenih, tu su istare floskule da se televizor ne može upaliti nego samo uključiti, da ne može puno hvala jer ne postoji prazno hvala, da se ne može gledati program na televizoru nego samo na televiziji itd.
Ima tu još mnogo neprijatnsti, sramote, „krindževa“, strahota! Ne zna se koji je gori.
Evo na primer ovo:
Tu nas vajni učitelji uče da se ne može ići na picu ili kolače jer to zapravo znači da se na njih popnemo i time gazimo po maslinama, mocareli, jagodama i šlagu nego da možemo samo da odemo u poslastičarnicu i onda tek tamo da naručimo picu ili kolače i da ih jedemo.“
„Oni zapravo znaju da nisu u pravu, ali nastupaju s pozicija moći i smatraju da na taj način stiču autoritet i na strah nad medijima i prosvetom, pa samim tim i nad jezikom. To je potencijalno vrlo oportuno i profitabilno, naročito ako iza vas stoji vlast. Takođe, oni računaju i na neznanje, ali neznanje nije toliko kao što se oni nadaju. Oni udaraju na neznanje koje proističe iz jednostavnog serviranja mitoloških floskula. Isto kao što to rade pseudolekari, pseudonaučnici i pseudofilozofi. I lažni proroci.
Ima ovakvih primera iz ove „emisije“ još mnogo, ali i ovo je dovoljno za početak.
Najstrašnije je što ispada da ne može da se kaže „Idem na kafu“, jer to je navodno žargon. Ispada da su Ivo Andrić, Miloš Crnjanski i Meša Selimović pisali u žargonu. Po njima verovatno mora „Idem u kafanu da popijem kafu“ jer ići na kafu ili biti na kafi je kao da se popnemo na nju.
Ima tu i neprijatnih tvrdnji kao ona sa prazno hvala u kojoj se brkaju vrste reči po čemu ispade da puno nije isto što i mnogo nego suprotno od prazno (čak ni akcenti nisu isti, a ni slični), što je prilično nedopustivo za nekog ko je završio osnovnu školu, a kamoli fakultet…“
Izvor: Kornet.rs
