Ne možete da priuštite još jedno dete? Evo zbog čega grešite!

Podizanje dece traži mnogo manje žrtve nego što roditelji misle, i većina nas se previše žrtvuje bez realne potrebe.

Foto: Unsplash

Kada razmišljamo da li nam je pametno da imamo još jedno dete, naša računica obično uključuje mnogo nepotrebnog roditeljskog nezadovoljstva. Svaka generacija roditelja sebe verovatno smatra naročito posvećenom, ali ozbiljna istraživanja potvrđuju da roditelji nikada nisu ulagali toliko truda kao što to rade danas. Majke domaćice bi nekada deci prosto rekle da izađu napolje da se igraju. Sada, i mame i tate svugde prate svoju decu, kao nadzirači ili opsluživači. Zbog toga, kada razmišljamo o tome kako će dobijanje dece uticati na naš život, odmah zamišljamo spartanski dnevni raspored tipičnih današnjih roditelja. Moramo da se odreknemo svojih hobija i izlazaka, naši životi moraju da se vrte oko dečijih aktivnosti, moramo da se do lakata zaglibimo u kuvanje, čišćenje i čuvanje dece.

Kada deca svoje budalasto ponašanje pravdaju time što sva druga deca tako rade, roditelji pokušavaju da im ukažu da greše. Retko ko od nas uočava da je prihvatanje ovih previsokih standarda današnjeg roditeljstva pod uticajem naših vršnjaka – zapravo ista greška. Odričemo se svoje nezavisnosti i slobodnog vremena zbog dece, iako ne moramo to da radimo. Da svi roditelji skaču u bunar, da li biste i vi skočili?

Ono što ja predlažem nije zanemarivanje dece. Provodim više vremena sa svojom decom nego većina roditelja. Dok su moji sinovi bili bebe, preuzeo sam na sebe treću smenu. Svakodnevno se igram sa bebom. Sa starijim dečacima delim brojna interesovanja – naročito oko igara i stripova. Ipak, mnogi roditelji ne dele moj entuzijazam za “detinjarije” i to je u redu. Treba poštovati različite roditeljske stilove. Neki roditelji ispunjavaju dane svoje dece kreativnim aktivnostima i dodatnim domaćim zadacima. Za njih je to možda dobar pristup, ali to nije jedini dobar pristup. Opušteniji roditeljski stilovi su takođe opcija – poput dozvoljavanja svom detetu da gleda Simpsonove da biste vi “ukrali” sat vremena za sebe.

Da li roditelji rizikuju budućnost svoje dece ako njihovo vaspitavanje prepuštaju Homeru i Mardž? To pitanje mori mnoge premorene roditelje, ali ova bojazan je prenaduvana. Čak i kada roditeljska sreća jeste na račun dečije budućnosti, nema razloga da sebe dajete deci do krajnjih granica. I vi se računate, i nema ništa loše u kompromisu i zlatnoj sredini.

U svakom slučaju, obaveza da svoju sreću žrtvujete zarad budućnosti svoje dece i nema mnogo smisla. Istraživanja usvojene dece i blizanaca pružila su jake dokaze da roditelji ne utiču mnogo na izglede svoje dece. I kada bi roditelji prestali da se trude oko dece, i kada bi udvostručili napore, rezultati bi bili otprilike isti.

Pre nego što ovu tvrdnju odbacite kao suludu, zamislite da usvojite bebu devojčicu i gajite je dok ne odraste. Na koga mislite da će više podsećati u vreme kada završi srednju školu – na svoje biološke roditelje ili na vas? Ne mislim samo na fizičku sličnost, govorim takođe i o pameti, ličnosti, dostignućima, vrednostima itd. Možete li iskreno da kažete da biste bili šokirani ukoliko bi vaša usvojena ćerka imala više toga zajedničkog sa strancima koji su je začeli, nego što ima sa vama?

Uopšte ne morate da zamišljate ovaj scenario. To je rađeno već mnogo puta. Čitava armija naučnika upoređivala je usvojenu decu sa njihovim rođacima – usvojiteljima i biološkim roditeljima. Ono što su otkrili jeste da deca, kada su mala, liče i na svoje usvojitelje koje viđaju svakog dana, i na svoje biološke roditelje koje nikad nisu srela. Međutim, kako usvojena deca rastu, priča poprima iznenađujući obrt: Sličnost sa biološkim roditeljima opstaje, ali sličnost sa usvojiteljima polako bledi. Studije koje porede jednojajčane sa dvojajčanim blizancima daju slične rezultate.

Sličnost sa biološkim roditeljima opstaje, ali sličnost sa usvojiteljima polako bledi.

Pouka je sledeća: Lako je izazvati promenu kod deteta, ali je teško sprečiti ga da se vrati na staro. Umesto da zamišljamo decu kao glinu koju roditelji mogu oblikovati, treba o njima da mislimo kao o plastici koja se ugiba pod pritiskom, a onda vraća u prvobitni oblik čim pritisak prestane.

Kada svoju decu pošaljem u “ćošak”, oni se izvine za svoje nestašluke, i njihovo ponašanje se popravi. Ali to ne traje dugo. Za par sati, dana ili nedelja, moji sinovi opet pribegavaju starim trikovima, i vraćaju se u ćošak. Što me navodi da se zapitam: ako ne mogu da utičem na to, šta će moja deca raditi sledeće nedelje, kako mogu da se nadam da ću uticati na to šta će raditi kao odrasli?

Kakva god da su vaša iskustva, pretpostavimo da istraživanja usvojene dece i blizanaca imaju smisla. U tom slučaju roditeljstvo može biti mnogo bolja stvar nego što deluje na prvi pogled. Ako je ogroman trud roditelja jedini način da dete postane normalna odrasla osoba, onda i treba da gunđamo na pomisao o proširenju porodice. Ali, ako će vaše dete postati normalna odrasla osoba i bez tolikog napora, treba da preispitate svoj otpor, naročito ako ste zadovoljni kako ste ispali vi i vaš bračni partner. Sve su šanse da će vaše dete naslediti vašu pamet, uspešnost, šarm i skromnost.

Iz svega ovoga sledi da roditelji mogu da se opuste bez osećaja krivice. Podizanje dece traži mnogo manje žrtve nego što roditelji misle, i većina nas se previše žrtvuje bez realne potrebe. Možete imati nezavistan život a i dalje biti odličan roditelj. Zbog toga dugujete sebi da preispitate svoja uverenja, pre nego što se odlučite da se zaustavite na trenutnom broju dece. Ako za još jedno dete treba zapravo žrtvovati samo maleni delić onoga što ste smatrali da morate, onda to na kraju i nije toliko strašno.

Odlomak iz knjige Selfish reasons to have more kids, Bryan Caplan

Prevod: Detinjarije.com

Koliko dece je najpametnije imati i zašto roditelji greše po ovom pitanju

Parovi, smatra on, moraju da razmišljaju ne samo koliko dece žele sada, kad imaju preča posla od podgrevanja hrane za bebe, nego koliko će im dece biti potrebno kad budu stari i usamljeni.

Podeli tekst: