Vožnja u javnom prevozu je odlična prilika da dete nauči da se snađe u masi., smatra novinarka Stefani Ferngton.
“Pre neki dan sa drugaricom sam se vozila metroom,” počinje svoj tekst za City Lab Stefani Ferngton, “kada je ušla majka sa šestogodišnjim sinom i počela da prevrće očima jer niko ne želi da ustupi mesto njenom detetu, komentarišući glasno: “Ne brini dušo, neko će već uskoro izaći pa ćeš moći da sedneš.” Čim je neko konačno ustao, žena je jurnula da smesti sina na sedište, kao da nije u stanju da stoji, iako mi je delovao savršeno zdravo,” piše ona.
“I sama sam roditelj i razumem koliko naporno zna biti, naročito kada ste u pretpanom vozu. Istina je i da nečija nesposobnost da stoji ne mora biti vidljiva običnom posmatraču. Ali, opšte gledano, mislim da ustupanje mesta detetu koje je dovoljno veliko da samo stoji, šalje lošu poruku i da je simptom kulture roditeljstva koja obogaljuje decu,” smatra ona i dodaje da time poručujemo deci da su nesposobna i preosetljiva, ne dozvoljavajući im da saznaju koliko su sposobni.
Psiholog Džin Tvendži, autorka knjige “Generacija JA” slaže se da vlada trend podizanja “bebaste” dece. “Ranije je bilo normalno da sedmogodišnjak sam ide u školu a danas bi zbog toga u SAD imali posla sa socijalnim radnicima,” objašnjava ona.
Podižemo generaciju bez osećaja nezavisnosti i vere u sebe, zaključuje Stefani Ferngton, sećajući se svog odrastanja uz strogu mamu Grkinju, čije bi vaspitne metode danas bile proglašene za kontroverzno. “Kada bih pala sa bicikla i odrala koleno, odmah bi mi rekla “Prestani da plačeš, živa si!”. Mnogo više je govorila “ne” nego “da”. Njen pristup učinio nas je istrajnim i samodiciplinovanim. Štaviše, od nas bi očekivala suprotno od onoga što očekuju današnji roditelji – da mi ustupimo mesto odraslima.”
“Vožnja u javnom prevozu je odlična prilika da dete nauči da se snađe u masi. Naravno da nije uvek prijatno grliti šipku dok je vozilo u pokretu, ali naučiti da budeš dostojanstven kada ti je neudobno je važan korak u formiranju ličnosti. Zove se: stati na sopstvene noge,” završava ona.
Izvor: Detinjarije.com
Slični članci koji vas mogu zanimati:
Najnoviji tekstovi iz kategorije: RODITELJSTVO
Dok pakujem odeću koju ste prerasli…
Eto ga opet ono doba godine. Krevet u dečoj sobi prepun je letnjih stvari koje su izvađene iz ormana, a zimske iz vakuum vreća traže svoje mesto na polici. Okružena...
Kako sam, od vaspitačice mog sina, naučio šta znači biti DOSLEDAN roditelj
Bilo je to davne 2006. Zima, sneg, napolju smrzlo, a ja sam došla u vrtić da pokupim nastarijeg sina, Sema, koji je tada imao 5 godina. Moja prijateljica Laura i...
Plašiti mlad svet da je brak mrak a dete neka crna aždaja je krajnje nenormalno
Uloga oca u odgajanju deteta je važna. Balkanski mentalitet opravdava to na drugačije načine. Glavne rečenice su: Naspavaj se sad dok još možeš, nećeš stići oprati ni kosu, preteško je,...
Vedrana Rudan: “U kakvom vremenu živimo – svako dijete ima karakter, ni jedan ga roditelj nema”
U kakvom ludom vremenu živimo? Svako dijete ima karakter, ni jedan ga roditelj nema. Tako je govorio moj sin. Krešo se bacio na pod. Urlao je, valjao se po kuhinjskim...
To je skroz u redu u nekoj zemlji gde, čast izuzecima vozačia utobusa nevoze toliko oštro da se veliki u vožnji povrede, a kamoli dece koja nemaju snagu da se za šipku uhvate toliko čvrsto da ne odlete prilikom jednog naglog kočenja. Tako da moje dete ima 7 godine i pre neki dan je stajalo u troli i iako su mu stariji ustajali čak i deke, rekli smo da nema potrebe hvala, ali prilikom dva kočenja vozača i nagla skretanja bilo je pomoći da ga pridržim da ne poleti. Tako da nije reč o nekulturiu već samo o bezbednosti. Kultura mu se može pokazati tako što će mama ili tata ustati starijij osobi a ne da zajedno sede.