„Pre neki dan sa drugaricom sam se vozila metroom,“ počinje svoj tekst za City Lab Stefani Ferngton, „kada je ušla majka sa šestogodišnjim sinom i počela da prevrće očima jer niko ne želi da ustupi mesto njenom detetu, komentarišući glasno: „Ne brini dušo, neko će već uskoro izaći pa ćeš moći da sedneš.“ Čim je neko konačno ustao, žena je jurnula da smesti sina na sedište, kao da nije u stanju da stoji, iako mi je delovao savršeno zdravo,“ piše ona.
„I sama sam roditelj i razumem koliko naporno zna biti, naročito kada ste u pretpanom vozu. Istina je i da nečija nesposobnost da stoji ne mora biti vidljiva običnom posmatraču. Ali, opšte gledano, mislim da ustupanje mesta detetu koje je dovoljno veliko da samo stoji, šalje lošu poruku i da je simptom kulture roditeljstva koja obogaljuje decu,“ smatra ona i dodaje da time poručujemo deci da su nesposobna i preosetljiva, ne dozvoljavajući im da saznaju koliko su sposobni.
Psiholog Džin Tvendži, autorka knjige „Generacija JA“ slaže se da vlada trend podizanja „bebaste“ dece. „Ranije je bilo normalno da sedmogodišnjak sam ide u školu a danas bi zbog toga u SAD imali posla sa socijalnim radnicima,“ objašnjava ona.
Podižemo generaciju bez osećaja nezavisnosti i vere u sebe, zaključuje Stefani Ferngton, sećajući se svog odrastanja uz strogu mamu Grkinju, čije bi vaspitne metode danas bile proglašene za kontroverzno. „Kada bih pala sa bicikla i odrala koleno, odmah bi mi rekla „Prestani da plačeš, živa si!“. Mnogo više je govorila „ne“ nego „da“. Njen pristup učinio nas je istrajnim i samodiciplinovanim. Štaviše, od nas bi očekivala suprotno od onoga što očekuju današnji roditelji – da mi ustupimo mesto odraslima.“
„Vožnja u javnom prevozu je odlična prilika da dete nauči da se snađe u masi. Naravno da nije uvek prijatno grliti šipku dok je vozilo u pokretu, ali naučiti da budeš dostojanstven kada ti je neudobno je važan korak u formiranju ličnosti. Zove se: stati na sopstvene noge,“ završava ona.
Izvor: Detinjarije.com
To je skroz u redu u nekoj zemlji gde, čast izuzecima vozačia utobusa nevoze toliko oštro da se veliki u vožnji povrede, a kamoli dece koja nemaju snagu da se za šipku uhvate toliko čvrsto da ne odlete prilikom jednog naglog kočenja. Tako da moje dete ima 7 godine i pre neki dan je stajalo u troli i iako su mu stariji ustajali čak i deke, rekli smo da nema potrebe hvala, ali prilikom dva kočenja vozača i nagla skretanja bilo je pomoći da ga pridržim da ne poleti. Tako da nije reč o nekulturiu već samo o bezbednosti. Kultura mu se može pokazati tako što će mama ili tata ustati starijij osobi a ne da zajedno sede.