Intervju, Vesna Aleksić: Ne postoji tema koja nije podesna za mlade čitaoce

"Deca se ne mogu zaštititi od života, ali se mogu osnažiti da budu borci u tom životu i da ga gledaju s lepše strane"

Krokodil pevaU izdanju Kreativnog centra upravo je objavljen roman Krokodil peva  Vesne Aleksić, nagrađivane spisateljice za decu i mlade. Pored toga što piše za decu, ona je s njima i u svakodnevnom kontaktu – Vesna Aleksić radi kao pedagog u PU Perka Vićenitijević u Obrenovcu.
Povod za razgovor sa autorkom bio je njen novi roman, ali smo razgovarali i o mnogim drugim temama.

  1. O čemu govori knjiga Krokodil peva?

Svima nama nailaze teške i lepe godine, nasumice, bez reda. Ova knjiga govori o teškoj i prelomnoj godini jedne savremene, mlade porodice. Sve teškoće nastale su baš u očekivanju jednog veoma srećnog događaja, koji zapravo postaje samo uvod u niz problema – kako to već život ume da režira, a on nikome ništa ne obećava, pa ni deci. Kao pisac uvek polazim od čuvene Bodrijarove misli: Samo deca znaju kako ne postoji detinjstvo. Pišem o ozbiljnim teškoćama, realnim problemima, vodeći računa o tome da to bude ispričano književnim jezikom.

Kada sam pročitala divnu knjigu Moj deka je bio trešnja, shvatila sam da ne postoji tema koja nije podesna za mlade čitaoce. Dakle, da ne otkrivam sadržinu knjige unapred, Krokodil peva govori o teškom i ozbiljnom periodu kroz koji prolazi devojčica koja je tek pošla u školu, pri čemu ona pokazuje veliku zrelost, i odvažnost, i precizno opaža sve što se oko nje dešava, ponekad uz pogrešno tumačenje, što je karakteristično za njen uzrast.

  1. Kako uspevate da verno opišete šta osećaju deca tog uzrasta i šta im je važno? Da li imate neki model u porodici ili na poslu ili su to sećanja iz vašeg detinjstva?

vesna aleksicZa razliku od dece koja dobro posmatraju a često loše tumače događaje, odrasli i zreli ljudi treba dobro i da posmatraju i da protumače ono što vide. Tu je razlika. Imam sreću što mi je kao stručnom saradniku – pedagogu u predškolstvu to direktno posao. Gledam decu u raznim aktivnostima, tokom različitih delova dana, ponekad posmatram ciljano jedno dete dok se čini da ih gledam sve. Ponekad to od mene zahtevaju roditelji, ponekad vaspitači, ponekad je to zbog realnog problema, ponekad problem iskrsne sam. I priča… Danas je mnogo veći broj razvedenih brakova nego ranije i s tim ide dosta nevolja. Gledati dete i videti dete jesu dve različite stvari. Ovo drugo zahteva napor i mentalnu i emocionalnu usredsređenost. Pre petnaestak godina prišla mi je jedna devojčica i onako, iz čista mira, rekla:

  • Znaš li da moj tata ide sa svojom devojkom na letovanje?
  • Ne znam, sad si mi rekla – odgovorila sam joj. (Pritom joj ja nisam bila vaspitač, u tom trenutku nisam znala ni kako se ona zove. Ja sam bila samo teta koju je ona ponekad viđala u svojoj sobi i to je bilo sve.)
  • Moja mama kaže da ja više nisam tatina barbika, to mu je sad devojka – opet reče devojčica. I direktno me upita: – Da li je to tačno? Šta misliš?

Ja sam joj odgovorila: – Znam sigurno da si ti tatina ćerka i da si mu najvažnija. To znam. I da niko ne može zauzeti tvoje mesto. U to sam sigurna.

 

Pošto je bila zadovoljna odgovorom, samo je ustala i nastavila sa igrom.

Deca lako odmotaju klupko svojih problema i lako se smire. Pomoć može da im pruži i neko sa strane. Ona uvek čeznu za potvrdom svog osećanja o istini.

Roditelji pak najčešće koriste decu za svoje lične obračune, ne videći ih tada dobro. I ne shvatajući koliko štete nanose svojim obračunima i ratovima deci. To vidimo često u praksi.

Što se tiče drugog dela pitanja, ja se kao pisac ne koristim događajima i sećanjima iz svog detinjstva jer bi to bilo anahrono i zastarelo današnjoj deci. Pisac učestvuje emocijom i eventualno svojim zanatom – i to je sasvim dovoljno!

  1. Kojem je uzrastu namenjena knjiga? Da li smatrate da je važno da je pročitaju i roditelji i zbog čega?

Moje knjige uglavnom nemaju ciljnu grupu, ne znam ni kako je moguće to izvesti… Moj cilj je da knjiga bude i za jedne, i za druge. Knjigu Krokodil peva pre bih preporučila odraslima nego deci, makar da ih dirne ili podseti na to koliko je teško biti dete. I kako deca odgovaraju na udarce sudbine. Moja junakinja Danica velikodušno oprašta i razume nevolje odraslih – od tetkinih liftinga do majčine depresivnosti, dedinih i babinih svađa zbog duvana i penzije, ona razume i senilnost deke iz komšiluka, ali zato ne razume i ne prašta, naizgled, sitnu izdaju lozinke za laptop, i nesrećna je što ne ume da izvede skok sa zvezdom, i tužna je zbog toga što njen otac nije pročitao zajednički, omiljeni strip o Largu Vinču. To je sasvim dečje. S druge strane, odrasli likovi u knjizi pokazuju na trenutke mnogo gluposti i neodgovornosti; prosto ne mogu da odolim a da ne prikažem neozbiljnost odraslih i ozbiljnost i veličinu dece, to je nekako jače od mene… To sam i ovog puta uradila.

  1. Da li vam se čini da roditelji ponekad zaborave na ono što im je bilo bitno kada su i sami bili deca, pa se prema nečemu što je njihovoj deci važno odnose površno (kao da je to nešto prolazno i nebitno)? Kakav biste savet dali roditeljima u vezi s tim?

Jednostavno je. Na jednom seminaru dali su nam po parče papira i naložili da na njemu napišemo ono što smo najviše mrzeli kod svojih roditelja. A zatim da, s druge strane, pošteno napišemo koliko i sami to primenjujemo kod svoje dece. To je bilo veselo. Svi smo utvrdili da dosta toga ponavljamo. A da smo zapravo zaboravili na to. Sve to nije strašno. Može se popraviti, roditeljstvo nije dato kao boja očiju, ono se može svesno „popravljati“. Ako su nas umarali polusatni monolozi naših roditelja, možemo ih izbeći ili bar skratiti u razgovoru sa sopstvenom decom. Svesno. Tako je i sa svim ostalim.

Eto, i u funkciju „popravljanja roditeljstva“ mogu se uklopiti knjige za decu. Ako i roditelj i dete pročitaju istu knjigu, već su bliskiji za zajedničko iskustvo. Kao i kad zajedno odu u bioskop ili na neku predstavu. Primetila sam da su najnoviji dugometražni crtani filmovi urađeni tako da zainteresuju i decu i roditelje (na primer, Zootopija, gde se pojavljuje replika iz Kuma za veliku decu, a nju prava, mala deca ne razumeju). I svima lepo. U svakom slučaju, što je više zajedničkog vremena i zajedničkih sadržaja s decom, manje su šanse za greške.

Da se vratim na samo pitanje – deci je često važno ono što je i roditeljima. Sva naša sviđanja i nesviđanja potiču od uzora, to ne treba zaboraviti.

  1. Da li smatrate da o ozbiljnim i teškim temama, od kojih su neke opisane i u knjizi Krokodil peva, treba razgovarati s decom ili ih treba što duže zaštititi od njih. Kako roditelj to da proceni?

U ovoj knjizi je baš to pokazano – iako niko nije seo da otvoreno i direktno razgovara s devojčicom, ona je, uprkos tome, vrlo dobro razumela većinu događaja; i ne samo to, ona je preduzela i neke akcije kako bi se situacija popravila i rešila. Nekad je bolje ne reći ništa nego reći nešto pogrešno, kao što smo videli na primeru gorepomenute devojčice. Nije ni roditeljima lako! Osim toga što su roditelji, oni su i ljudi sa svojim životima, manama, vrlinama i pravom na greške… Kaže se da je čovek u ego stanju roditelja samo u prisustvu svog deteta. Kad dete nije prisutno, roditelj je biće koje ima i druge uloge i potrebe, odgovornosti i očekivanja. Ne može niko dvadeset četiri sata biti samo roditelj – i ne treba! Ova knjiga pokazuje kako svako proživljava svoju ličnu dramu i kako se zatvara u nju. Majka liči na ostrvo koje se udaljava, baka liči na zatvoren prozor koji dobro dihtuje, tata je maneken s razlabavljenom kravatom, ujak, koji je naučnik i koji na sve ima racionalan odgovor, odjednom počinje da vrda sa objašnjenjima… Ipak, ono što se uvek može dati jesu zagrljaj, stisak ruke, podrška pogledom, osmehom, koja detetu bez reči i u najtežim situacijama daje signal da postoji jedna zona stabilnosti, to je nepromenjena ljubav za dete, što je jedino važno… I svako dete će isplivati kao i Danica ako zna da ga svi vole. Sve je to vrlo jednostavno. Teška godina dođe i prođe, ponovo padne neki sneg i ponovo izgleda da se može krenuti iz početka. Deca se ne mogu zaštititi od života, ali se mogu osnažiti da budu borci u tom životu i da ga gledaju s lepše strane. Da krupan sneg uporede sa šampitama i da znaju da se loše stvari ne događaju samo njima.

U toj borbi umetnost (u ovom slučaju književnost) može učiniti život podnošljivijim.

  1. Kako vidite književnost za decu kod nas?

U knjige za decu ulažu se mnogo veći napor i promišljanje nego u knjige za odrasle. Tvrdim. U toku izrade ove knjige prošla sam kroz mnogo razgovora sa urednicom Anđelkom Ružić oko stilskih figura (Da li dete tog uzrasta može da kaže ovako nešto? Da li dete tog uzrasta može da razume ovo?). Potom i s direktorkom Ljiljanom Marinković, najpažljivijim čitačem, kojoj nije bilo teško da mi pošalje i dokaz da je barbika Jasmina stara više od dvadeset godina, dok sam ja bila uverena da je to skorašnji proizvod. Onda kroz ponovno zajedničko čitanje, uz promišljanje o svakoj reči. Pa kroz poneko brisanje, što piscu teško pada. Pa onda kroz ponovno zajedničko čitanje da nam neki detalj ne bi promakao. Pa onda kroz izbor ponuđenih likovnih rešenja, od kojih se ne zna koje je bilo lepše! Pa onda kroz moje zapitkivanje šta je lektor rekao o knjizi, jer mi je nekako uvek presudno šta će reći lektor, baš zato što on mora sve da čita – i ono što mu se sviđa i ono što mu se ne sviđa. A ako se njemu svidi, to je za mene signal, kao proricanje sudbine knjizi. Zašto mi je palo na pamet da ovo kažem? Zato što se u našoj zemlji toliko malo polaže na književnost za mlade, a u nju se ulaže toliko zajedničkog vremena, napora i najbolje snage.

I zašto uopšte toliko priče o roditeljima i deci kada za sve u vezi i sa jednima i sa drugima postoji odgovor, i to baš u knjigama za decu! I domaćih i stranih autora!

 

Vesna Aleksić bavi se književnošću za decu i mlade, a svoje prve tekstove napisala je za Politiku za decu. Dosad je objavila deset romana, dvanaest knjiga pripovedaka i šest slikovnica, a većina tih naslova doživela je više izdanja. Autor je i monodrama, dve pozorišne predstave i više radio-drama za decu, kao i jedne igrane TV serije. Dobitnik je brojnih prestižnih nagrada iz oblasti književnosti za decu. Piše i u književnoj periodici o književnosti i prikazuje nove knjige za mlade u časopisima.

Piše i za odrasle, ponekad samo, kada mora.

Kreativni centar dosad je objavio devet knjiga Vesne Aleksić, među kojima su najpoznatije Dođi na jedno čudno mesto, Lovac na maslačke i Cimet meda.

Izvor: Detinjarije.com

spot_img
spot_img
spot_img

Najnovije

Kod kuće se opuštamo i postajemo svoji – u najgorem izdanju. Za koga da se sređujemo? Za partnera, decu, mačku?

I tako, godinama, polako se pretvaramo u ljude koje ni sami ne bismo želeli da sretnemo na ulici.

Stigla REŠENJA TESTA IZ MATEMATIKE – proverite tačne odgovore

Nakon polaganja testa iz matematike u okviru male mature, đaci su samo na korak do kraja - sutra test iz izbornog predmeta

Važno za srednjoškolce: Kada će početi da se polaže DRŽAVNA MATURA

Odlagana iz tehničkih razloga, državna matura će se ipak polagati nakon probne verzije

Zar je moguće da su u ovoj državi konji plaćeniji od učitelja?

Priprema za život se ne može dešavati u zatvorenim sobama zvanim učionica, ako nam je iskreno stalo do škole po meri deteta

Za dobrotu je potrebna samo prilika koju treba iskoristiti (VIDEO)

Jedna sitnica može probuditi dobro u svakom čoveku, potrebno je samo prepoznati priliku i učiniti dobro delo

Pratite nas

KOMENTARI

LEAVE A REPLY

Please enter your comment!
Please enter your name here

SLIČNI ČLANCI KOJI VAS MOGU ZANIMATI:

spot_img
spot_img