Postoji ta romantizovana predstava kakva trudnica treba da bude i kako da se ponaša. Žena bi trebalo da bude opčinjena čudom koje se dešava u njoj i potpuno zaljubljena u svoje telo koje se menja. Treba da bude zahvalna na prilici da neguje i donese novi život na ovaj svet. Svaka koja se ne pridržava ove filozofije isključena je, nije zahvalna, nešto nije u redu s njom, nešto nematerinsko, nešto strašno pogrešno.
Pa probajte da pogodite? Mrzim da budem trudna i ne izvinjavam se zbog toga. Pretpostavljam da bi trebalo da se divim čudu novog života u meni, to jeste čudesan fenomen, ali ne mogu da prestanem da se osećam grozno.
Dok druge žene „sijaju“, šta god to značilo, ja se znojim kao junica u teranju.
Dok druge žene tvrde da se nikad nisu osećale bolje, ja preklinjem muža da me uguši jastukom jer ne mogu još jednom u wc.
Dok druge žene hvale čuveni jastuk (koji više liči na kuglu od šest kila navaljenu na moje međunožje), ja psujem tu prokletu stvar, jer zbog nje mi treba tri dana da se okrenem ili ustanem s kreveta.
Dok druge žene mirno praktikuju Kegelove vežbe, ja ljuljam velike labije (koje su veličinom dostigle fudbalsku loptu) i trpam smrznute kondome u gaće.
Dok su druge žene prihvatile ulogu darovatelja života, ja se stvarno osećam kao magarica jer odbrojavam minute kad ću moći proći supermarketom, da ne strpam nešto u usta, ili ispustim nešto iz guze.
Društvo očekuje da trudnica bude ushićena i očarana trudnoćom. Ja sam ovde da vam kažem da je jedina dobra stvar u trudnoći beba.
Ja ne uživam u jutarnjim mučninama, bolnim zglobovima i kolikama. Ne radujem se otocima i odvratnom dobijanju na težini. Ne mogu da podnesem smrdljive gasove i pražnjenja creva. Ne volim osećaj malaksalosti.
Nisam srećna zbog bradavica veličine šolje i ogavnih strija. Posebno mi nije drago sečenje mog stomaka na pola i izvlačenje bebe, kao i one skoro tri nedelje bola posle operacije.
Da li to znači da nisam zahvalna što sam lako ostala u drugom stanju i što sam sposobna da donesem novi život? NE!
Da li to znači da ne saosećam sa ženama koje imaju problem da postanu majke? Apsolutno NE!
Da li to znači da sam ja manje majka ili da manje volim svoju decu? Naravno da NE!
To jednostavno znači da ja ne uživam u svakom trenutku trudnoće (kao i mnoge druge žene), pogotovo što to često nije ni lepo ni lako kako tvrde.
To znači da je ok ne biti zadivljen čudom života svaki sekund svakog dana.
To znači da žene mogu da se žale, a da ne budu zbog toga osuđivane.
To znači da volimo svoju decu kao i one druge, iako nismo obožavale trudnoću. a ne uživam u svakom trenutku trudnoće (kao i mnoge druge žene), pogotovo što to često nije ni lepo ni lako kako tvrde.
To znači da nećemo da se izvinjavamo što mrzimo trudnoću.
To znači samo da jedva čekamo da se rode naše male veknice!
Bukvalno. Da ovaj košmar trudnoće konačno prođe.
Izvor: Ringeraja.rs
, pogotovo što to često nije ni lepo ni lako kako tvrde.){kind=link}