Ne želi da ide u vrtić

Mama Susana opisuje kako njen sin reaguje na razdvajanje:

Ramon je prošle nedelje pošao u vrtić. Skoro su mu dve godine i nikada ranije nije išao u vrtić; u stvari, išao je dva meseca prošle godine, samo toliko… Problem je u tome što me, otkako je krenuo, tačnije od drugog dana, bezobrazno emotivno ucenjuje. To me sasvim iscrpljuje. Budi se veseo, kao i obično, doručkuje, gleda jutarnje crtaće i onda … kreće bez prestanka: „Mama, ne u vrtić! Mama, ne u vrtić…“; i tako pola sata. Naravno, sav je tužan.

Na putu do vrtića sve je u redu dok ga ne ugleda. Onda počinje predstava: „Mama, tetnju (u šetnju)! Mama, lepa! Mama, ne u vrtić! Mama, ljubi! Mama, mazi! Mama, idemo kući da spavamo…“, a sve to, naravno, uz krokodilske suze i tužno lice… Kada ga preuzme vaspitačica, kao da ga ubijaju. Siromašak, kako samo plače… A i ja samo što se ne rasplačem. Vraćam se kući kao popišana. Osećam se loše.

Ponovo razmatram čitavu situaciju, razmišljam o tome jesam li pravilno postupila, mislim da jesam, moram da tražim posao, mislim i da je to dobro za njega… (i tako svakog dana od prošlog ponedeljka). I tako, u petnaest do jedan već sam tamo da ne bi više plakao, siromašak… I – šta vidim? Igra se, sav srećan, sa ostalom decom. I to bez podočnjaka, što znači da skoro uopšte nije plakao. Ali … kada me vidi … majko mila…: „Mama, opa! Mama, kući! Mama, ne u vrtić…“ Ponovo isto, ali sada bez suza. Tada mi vaspitačica, smejući se, ispriča kako on celog prepodneva uopšte nije plakao, da ga je prošlo čim sam otišla, da je tu i tamo samo pitao: „Gde je mama?“ I tako svakog dana. Po podne, kod kuće, ponaša se užasno. Želi neprestano da bude sa mnom, ne mogu ni do kupatila a da ga ne čujem kako me zove i cmizdri. Noću, ukoliko se probudi i ugleda tatu, kaže da hoće mamu. Ako moram da odem do prodavnice, moram i njega da povedem…

Ramonovo ponašanje tipično je za razdvajanje; dete se zakači kao prilepak za majku i zahteva neprestanu pažnju, naizgled je mirno i pravi se da sarađuje dok je u vrtiću, potpuno se slomi čim odande izađe… Izgleda da je upravo činjenica da dete u vrtiću ne plače to što je njegovu majku navelo da pomisli kako je sve „izmišljotina“. Šta bi ovu majku moglo da ubedi u to da njeno dete zaista pati? To da neprestano plače sve vreme dok je u vrtiću? Niko toliko ne plače. Suočeno i s većim nesrećama i jadima, ljudsko biće plače neko vreme, pa onda kreće napred. Ljudi ne plaču sve vreme ni na sahranama, ni u bolnicama, ni u zatvorima, ni u koncentracionim logorima. To što prestanu da plaču, pa čak i to što se suočavaju s problemom i pokušavaju mirno da podnesu situaciju, ne znači da su prestali da pate.

Videli smo nešto ranije da među decom mlađom od tri godine upravo ona deca koja imaju najbolji odnos s majkom najviše pate pri razdvajanju. Ramonova spektakularna reakcija pokazuje nam koliko on voli svoju mamu i koliko je ona uvek bila dobra prema njemu. Šteta što Susana to ne zna!

Koji je to normalan način odgajanja ljudskog mladunčeta?

Tragično je u ovom slučaju to što nerazumevanje problema može uvećati patnju. Ne zavaravajmo se – idealno bi bilo da Ramon još nekoliko meseci ne ide u vrtić. Ali tako nešto nije uvek moguće. Susana mora da traži posao i ne može prestati da vodi svog sina u vrtić. Ne, to nije kraj sveta. U pitanju je relativno kratko razdvajanje, koje se može nadoknaditi. Ramon objašnjava majci kako da nadoknadi tu odvojenost, kako da zaleči ranu; moli je da provede s njim celo popodne, da dođe noću kada je zove (ne sumnjamo da bi najradije spavao s njom), da ga vodi sa sobom u kupovinu, da ga mnogo ljubi i mazi.

Susana bi mogla sve to da uradi i oseti se bolje, da zaleči i svoju ranu od razdvajanja. Ali ni vaspitačica (u teoriji, stručna za odgajanje dece) ne ume da prepozna efekte do kojih dovodi razdvajanje kod dece tog uzrasta, zbog čega se smejala dečakovoj patnji. Nažalost, Susana je krenula suprotnim putem; umesto da prizna da joj sin zaista pati, umesto da ga privije na grudi i oseti bes prema ekonomskom sistemu koji je primorava da traži posao s tako malim detetom, ona pokušava da ubedi samu sebe kako je patnja njenog sina pozorišna predstava i kako su njegove suze lažne. Susana je besna na svoje dete, optužuje ga za emotivnu ucenu. Kako sada da povrate ili nadoknade ono što su izgubili?

Šta je to „nemajka”

Karlos Gonsales diplomirao je u Barseloni i radio kao pedijatar. Autor je bestselera Ljubi me mnogo!, knjige prodate u više od 60.000 primeraka i prevedene na nemački, portugalski i italijanski,

Knjiga Ljubi me mnogo! neobičan je priručnik o roditeljstvu. Napisana je u odbranu dece, ali isto tako i u odbranu roditelja, onih roditelja koji žele da vaspitavaju decu prirodno, reagujući spontano na njihove potrebe, grleći ih i mazeći, polazeći od sopstvenih osećanja, a ne od pravila.