Piše: Klaus Bondam
Kad sam bio dete, bicikl mi je davao slobodu da se krećem brzo, jednostavno i lako. Vožnjom bicikla značajno sam povećao radijus kretanja, i najvažnije od svega, ona mi je pružala osećaj nezavisnosti od roditelja. Nisu morali da me voze do drugova ili u školu: samo bih skočio na bajs i odjurio.
Priznajem, ponekad sam malo varao. Otišao bih malo dalje nego što su mi roditelji dozvolili. Ponekad bih zastao ako bi mi nešto privuklo pažnju. Uvek sam bio prilično radoznao – i na taj način, doživeo sam podosta vrlo poučnih i uzbudljivih iskustava. Moje detinjstvo se nije mnogo razlikovalo od detinjstva druge dece u Danskoj.
Kao što većina ljudi zna, Danska ima veoma razvijenu kulturu voženja bicikala. U glavnom gradu Kopenhagenu, neverovatnih 41% svih putovanja do posla ili škole, su putovanja biciklom, svaki dan tokom cele godine. Uveren sam da je jedinstvenost biciklističke kulture u Danskoj – učešće dece biciklista – kamen temeljac ovog veoma održivog načina sprovođenja velikog dela naše mobilnosti u naseljenim mestima. Mobilnosti koja poboljšava javno zdravlje, smanjuje emisiju CO2, snižava nivo buke i zagađenje vazduha. Doprinosi da se ljudi u naseljenim mestima sreću i druže na biciklističkim stazama umesto da se gledaju kroz zatvorene prozore automobila. Nema potrebe da dodajem da bicikli zauzimaju mnogo manje prostora nego automobili.
Često me pozivaju iz inostranstva na gostovanja, kako bi ih upoznao sa Danskom biciklističkom kulturom. Pitaju me i za mišljenje o lokalnim planovima i potezima za uključivanje što više stanovnika u biciklizam, inicijativi kojoj ovih godina teži mnogo gradova u svetu. Uvek im kažem: počnite sa decom.
Ako počnete tako što ćete omogućiti bezbedne biciklističke staze do škole, ako učinite da što više naselja ima uređene biciklističke staze, ako krenete da povezujete ulicu po ulicu, stazu po stazu… Nakon 20 – 25 godina imaćete novu generaciju stasalih biciklista i široku mrežu biciklističke infrastrukture.
Konačno, naučne studije dokazuju da deca koja voze bicikl imaju veće samopouzdanje, veselija su i zdravija.
Deca biciklisti su društvenija i samostalnija. Mogu da se nose sa višim nivoom stresa, imaju bolju koncentraciju, i smanjen rizik od takozvanih bolesti životnog stila.
Pa… nisu li to deca kakvu želimo u budućnosti? Neka deca voze bicikle! A svi odrasli su veoma dobrodošli da im se pridruže.
