Jovan Protić (1868–1926)
BOŽIĆ
– Uspomena –
Zima.
Sa napuštenog neba provejavaju sitne snežne pahuljice, posipaju sniske trščane krovove i zavejavaju male iskrpljene prozore. Pokad i kad prolete lake saonice, škripi utapkani sneg pod nogom i grakne možda gavran sa seoskog tornja.
Na staklu se mrzne ledeno granje, na brkovima se hvata inje, a čitavo selo nakrivilo šubaru, pa namigujući levim okom, čeka blage dane.
Čika Stanoje već otišao u varoš po barut; deda Avram bira panjiće za badnjak, a baba neprestano nešto raspituje za prasice i pita popu: jel’ mu namenjeno koje?
Celo seoce zamirisa na Božić.
I lepo, danas dan, sutra dan, pa stiže i mili badnji dan.
U toploj peći umilno puckara suvarak, pa se širi neka prijatna jara, te zagreva nazeble uši i pocrveneli nos. Stari mačak zgurio se u zapećku, pa tajanstveno, sanjivo prede, a pod krevetom šćućurilo se punačko prase, pa i ono groiće od silnoga milja.
Marko udesio, koliko ga grlo nosi, pišti svojim tankim glasićem, kao da mu nokte režu, a ne da „Roždestvo“ poji.
Svi se raščvarili, pa nam se lepo srce praćaka u grudima, i zaigrava od neke radosti.
A kako i da ne igra!
Kakvih ti tu sve nije bilo kolača! I s medom i bez meda, i sa makom, i onako bez maka, i sa orasima, i gurabija, i najposle, valjda više i nema tih kolača da se mese na ovom svetu i u našem selu! Kako je nana to sve umela da zamesi, da osladi i da začini, to se ne može baš znati, al’ samo – i pop Avram priznaje – umela je!
Napolju neprestano veje. Čas ko prođe kogod mimo prozora, poguriv se natukao šubaru preko ušiju, pa prti po snegu: ili do ča-Jevrema, radi meda, il’ do Andrije, radi kakve čuture.
