*
Ponoćno je doba davno prevalilo. Drhti svetlost kandila i lako preliva jara od badnjaka.
Svi hrču i slatke snove sanjaju. Samo što nana od radosti nikako očiju da svede.
Zagrmi top.
I zabrujaše zvona na jutrenje, neko zatrese pesnicama u prozor.
– Ko je? – trgosmo se svi.
– Polaženik! – odgovara onaj. – Ustajte na jutrenje! – pa opali iz dvocevke.
I pustiše ga odmah.
– Hristos se rodi!
– Vaistinu se rodi! Šta nosiš?
– Sreću i zdravlje!
I nana ga posu žitom, a on čučnu kod vrata i zakikota se, a mi svi u glas: „Pi-ju, pi-ju!“
Jovan Protić (1868–926), protojerej stavrofor, književnik i publicista. Završio Bogosloviju u Karlovcima, živeo u Šidu i Novom Sadu, zatim u Sarajevu gde je predavao veronauku. Osnivač je prvog šaljivog časopisa Osa. Veći deo života proveo u Mostaru i bio u iskrenim prijateljskim odnosima sa Aleksom Šantićem.
Iz knjige: Licem prema Božiću – božićne priče srpskih pisaca od 1900. do 1941. godine, Službeni glasnik – Gramatik 2015.
