Nekad nije loše biti (pomalo) agresivno dete

Da bi razvilo empatiju, dete mora imati prilike da upozna svoja i osećanja drugih ljudi, a do tog znanja se ne dolazi intelektualnim putem, već samo iskustvom

Piše Zorica Marković

“Da li je obilje emocija koje psihologija naziva agresivnošću postalo novi tabu? Da li je to opasno?”, pita se porodični terapeut, govornik, predavač i pedagog Jesper Jul u knjizi “Agresija: Zbog čega je neophodna našoj deci” (Laguna, 2017) i objašnjava da je odgovor na oba pitanja da, zbog čega je i odlučio da napiše knjigu koja će to kritički posmatrati.

On kaže da je petnaestak godina pre nego što će napisati knjigu bio supervizor u jednoj instituciji za decu s problemima u ponašanju i da su zaposleni često predstavljali decu sa “taj i taj… on ima problem s agresivnošću”. Ta nejasna dijagnoza, kaže, bila mu je nepoznata.

“Pošto sam nekoliko puta čuo takav opis, upitao sam: ‘Šta ima”? Odgovori na moje pitanje najpre su bili gotovo doslovno ponavljanje ‘dijagnoze’, a kad sam pokušao da o tome više saznam, stručnjaci su postajali nestrpljivi i govorili: ‘Agresivan je’. Kad bih na to upitao: ‘Za koga je to zapravo problem?’, gotovo da su odustajali od razgovora sa mnom. Ono što je njima delovalo kao nešto što se samo po sebi razume, za mene je bilo novo. U sledećoj prilici, kad sam se ponovo suočio s tom ‘dijagnozom’, odmah sam počeo da istražujem. ‘Da li je neko od vas tog dečaka (u 95 posto slučajeva radilo se o dečacima) pitao zbog čega, ili na koga je besan?’ Svi su me zapanjeno gledali, a zatim bi se udubili u svoje izveštaje i s nevericom odmahivali glavom. Niko od pedagoga nije postavio to pitanje koje se samo nameće i podrazumeva”, piše Jul.

Pozivajući se na jednu od najnovijih danskih studija, iz 2012. godine, navodi da se pokazalo da se 24 odsto dečaka u vrtiću ne oseća baš dobro, i da to potvrđuju i vaspitači, uglavnom žene: one tvrde da su 22 odsto dečaka “problematična deca”, jer imaju česte napade besa i frustracije.

“To znači da je svako četvrto dete staro između tri i četiri godine okaraktrisano kao ‘problematično’, a ubeđen sam da je samo mali broj te dece bio žrtva zanemarivanja ili zlostavljanja u svojim porodicama.” On ističe da nije dovoljno reći detetu da “prestane da bude besan”. Kaže da je ne tako davno, kao danas agresija, i seksualnost bila tabu, samo što novi tabu “stavlja na kocku mentalno zdravlje dece, njihovu samosvest i samopouzdanje”. “Otkud taj otpor prema agresivnosti ako se ne zasniva ni na kakvoj naučnoj teoriji?”, izuzev kako navodi, čuvenog pedijatra i psihoanalitičara Donalda Vinikota.

Jul kaže da će morati da razočara sve one koji misle da njihova deca sve moraju da postignu još pre pete godine. “Za to im je potrebno celo detinjstvo, pod uslovom da s mnogo ljubavi dobija saosećajne povratne informacije i da je okruženo roditeljima koji su bar u izvesnoj meri svesni svojih ličnih vrednosti i svojih granica”.

“Da bi razvilo zdrav osećaj sopstvene vrednosti, dete mora da oseća da je vredno svojim roditeljima i da je stoga ‘vredno’ njihove naklonosti i ljubavi.”

On, uglavnom kritikujući preovladavajući pristup, tvrdi da je empatija protivotrov za nasilje, zbog čega je i jedno poglavlje posvetio tome. “Zanimljivo je koliko smo skloni da odmah počnemo da govorimo o prevenciji ako se nama, našoj porodici, ili grupi, dogodi nešto neprijatno… U mozgu svakog deteta seme empatije je prisutno od samog početka, a koliko nam je poznato, neke stvari moraju da se dogode kako bi to seme u prvih tri do pet godina života proklijalo: deca moraju da iskuse empatiju, tj. saosećanje svojih roditelja i onih koji brinu o njima; detetu mora biti dopušteno da iskusi sopstvena osećanja i da ih izrazi u bezednoj atmosferi, bez predrasuda; dete mora da iskusi širok dijapazon emocionalnih reakcija svojih roditelja i to ne samo reakcija na sebe samo, ve i uzajamnih roditeljskih reakcija, reakcija roditelja na braću i sestre i na širu porodicu. Jedino tako dete može da nauči da i drugi ljudi imaju ista osećanja kao i ono.”

Dakle, da bi razvilo empatiju, dete mora imati prilike da upozna svoja i osećanja drugih ljudi, a do tog znanja se ne dolazi intelektualnim putem, već samo iskustvom, podstiče Jul.

“Ako deca izgube kontakt sa svojom unutrašnjošću, sa svojom suštinom, istovremeno se smanjuje i njihova sposobnost za empatiju… a empatija je efikasan protivotrov za nasilje. Tonam postaje jasno ako pred očima imamo projekat kanadske nastavnice Meri Gordon ‘Izvori empatije’. U tom projektu, grupa školske dece iz socijalno nestimulativnih sredina provodi nekoliko sati mesečno s istom bebom; posmatranja, utisci i emotivne reakcije u toj situaciji pomažu im da obnove svoju sposobnost za empatiju i smanje agresivnost (Meri je za svoj rad dobila brojna priznanja u zemlji i inostranstvu)… Pristupanje agresivnoj i nasilnoj deci s empatijom možda izgleda kao skroman početak, ali to je odlučujući korak”, ističe Jul.

U autorskom tekstu za Psihobrlog, psiholog i porodični terapeut Marica Stijepović, o knjizi Jespera Jula, Agresija: Zbog čega je neophodna našoj deci, kaže da nije u pitanju obična knjiga, jer će se od samog naslova “kosa na glavi dići svakom pripadniku politički korektne elite, bilo da pripada profesionalcima u oblasti psihologije, socijalne i decje zaštite ili borcima za ljudska prava iz civilnih organizacija, obrazovne ustanove da ne pominjemo”.

Marica Stijepović podseća na Donalda Vinikota, čuvenog pedijatra i psihoanalitičara, kojeg pominje Jul, a koji je smatrao da “kada izučavamo agresiju moramo da obratimo pažnju na izvor agresivnog ponašanja, te da je glavni izvor agresije instinktivno iskustvo. U izvesnim stadijumima detetovog razvoja, kako Vinikot smatra, agresija je deo ljubavi, i ako se taj deo izgubi, u izvesnom smislu gubi se i kapacitet za ljubav odnosno za formiranje odnosa sa objektima. Jul bi rekao: Agresivno ponašanje pocinje ako je mirni tok interakcije blokiran i ako osoba iznenada gubi osećaj da je u nekom značajnom odnosu vredna onoj drugoj strani.”

Bihejvioralne terapije su donekle efikasnije od “verbalnih”, a terapija psihofarmacima, koja se dobro kombinuje sa psihoterapijom, nije sama po sebi efikasnija od psihoterapije. U drugom istraživanju koje je predstavljalo sintezu relacije između odnosa i ishoda individualne psihoterapije, a što je podrazumevalo analizu četrnaest hiljada različitih tretmana, ukazale su na jednu jedinu varijablu koja je činila statistički značajnu razliku, a to je terapijski, ili pomažući odnos. Jul je ovo krajnje zdravorazumski formulisao:

“Simptome možete svesti na minimum pravim interesovanjem, bar onda kada ste prisutni. Da bi se postigao uspeh, između pomagača/pratilaca i čoveka kome hoće da pomognu, to jest da ga prate, mora da se razvije čvrsta veza.”

Psiholog i porodični terapeut Marica Stijepović, međutim, kaže da ovoj knjizi nedostaje pozivanje na relevantna istraživanja. Jedino istraživanje koje Jul pominje je istraživanje Erika Sigsgarta, koje je, doduše, obimno, i koje je trajalo osam godina prema navodima autora. “Sisgart zaključuje da kritičko i ljutito obraćanje deci — takozvani scolding — može da im nanese više štete nego koristi, a da se takvo obraćanje deci veoma često koristi u predškolskim ustanovama, a usudila bih se reći — i u porodicama. Medutim, Jul ne interpretira nalaze ovog istraživanja, koliko god ono bilo značajno, i navodi ga samo u jednom pasusu knjige/eseja, sa referencom u fusnoti, što je nedovoljno ako želimo da proučavamo bilo koju temu, u bilo kojem eseju, sa naučnog stanovišta.”

Ona podseća da, iako Jespersa predstavljaju kao porodičnog psihoterapeuta, ne dobija se pouzdanija informacija o njegovom prethodnom formalnom obrazovanju, osim da je studirao istoriju.

“Srela sam mnogo ljudi bez ikakvog formalnog obrazovanja koji su mi dali najdragocenije savete o roditeljstvu i ljubavi, da ne idem dalje od svoje babe po majci koja nije imala ni dva razreda osnovne škole, a odgajila je četvoro unučadi, i ne znajući, po svim principima Attachment parentinga plus kuvanja i spremanja organske hrane (jeli smo isključivo hranu iz njene njive i meso netom zaklanih pilića i prasića koje je ručno odgajila). Međutim, da bi se tema agresivnosti dece adekvatno obradila, naročito što je i sam autor svestan toga da se radi o kontroverznoj temi i delimično revolucionarnim stavovima, neophodno je imati više referenci na – nauku, jer ako se ne pozivamo na istraživanja ili barem teorije, psihologija ostaje u domenu opservacija, paušalnih zaključaka i subjektivnih mišljenja. A to je upravo ono što želimo da izbegnemo”, zaključuje Marica Stijepović.

Izvor: Nedeljnik

Podeli tekst: