Trend koji primećujem poslednjih godina jeste da se po gradovima otvaraju razne školice i radionice za decu, koje imaju za cilj da pruže edukaciju u veštinama koje su nekada bile podrazumevana slobodna aktivnost mnoge dece čiji roditelji i nisu baš imali vremena za njih.
Piše: Marko Crnobrnja
Sada smo u prilici da svojoj deci uplatimo i časove brejkdensa, lupanja grafita, pentranja po ko zna čemu – sve misleći da smo deci pored sporta pružili i kontrolisanu dozu kreativne destruktivnosti, koja im je tako preko potrebna. Logičan sled događaja je da ćemo za koju godinu imati i školicu panka, «bleja workshop», ili šverc kurs za najmlađe.
Mobilni i trešnja
«Prolećna škola krađe trešanja» zvučan je naziv, koji bi kod roditelja probudio emocije i pomogao da dovedu svoje dete na ovaj simpatičan kurs. Trešnje kao da su u zemlju propale, a i ono malo što rodi – deca nemaju kad da oberu. Mladi roditelji s početka 21. veka, među koje spadam i ja, znatno su preplašeniji od svojih roditelja, za koje su nekada odgovorno tvrdili da su zentare.
Deca su danas u tako nepovoljnoj situaciji da nemaju priliku čak ni da šmugnu, a kamoli da nešto bezobrazno urade. Pa, zamislite samo situaciju: nalazite se na drvetu, kidate trešnje, punite usta, džepove, šake… I, baš tom prilikom vam zvoni mobilni telefon. Zove vas mama i pita: «Gde si?!». A nekada je bilo: «Gde si bio?!». Imalo se vremena za smišljanje odgovora na tako «glupo» pitanje, na putu od trešnje do kuće.
Namćorasti vlasnici trešanja
Uvek sam se pitao zašto su samo namćori imali u svom dvorištu trešnje. Uvek jedna, usamljena, i puna slatkih plodova. Zanimljivo je bilo da smo znali raspored svih trešanja u kraju. Trešnje su se uvek jele brzo, pred kraj su se punili džepovi i majica, a sve bi se uglavnom završavalo u trku… Bežali smo od vlasnika. Imali smo osećaj da je ta trešnja u zarobljeništvu i da je mi – jedući je, na neki način spašavamo tog zlotvora. Iskusni vlasnici zabranjenog voća su u vreme zrenja svojih mezimica puštali kera po avliji, koji je savesno patrolirao. Oni manje iskusni – em što su sadili trešnju uz ogradu, em što nisu ni znali kako se čuva trešnja, pa bi im drvo bilo očerupano i pre roka.
Slični članci koji vas mogu zanimati:
Najnoviji tekstovi iz kategorije: RODITELJSTVO
Iskrena ispovest mame: Evo kako je zaista kad imate jedinca
Piše: Martina Friganović U jednoj od prošlih kolumna pisala sam o svojoj odluci, još uvijek ne definitivnoj, da ostanem na jednom djetetu. Dok još uvijek promišljam i razmišljam o eventualnom...
Kafić ili dečiji vrtić?
Evo divne prilike da se zamenjuju teze, da se bonton i sentiment nadmeću ko je bitniji, da oni koji imaju DECU smatraju da se samo zahvaljujući njima kugla zemaljska okreće,...
Kad čujem rečenicu „MENE MOJA DECA NE LAŽU“, moj regularni pritisak 90/60 skoči na 140/90!
DECA NE LAŽU! Koliko puta ste u životu izgovorili ovu rečenicu? „MENE MOJA DECA NE LAŽU!“ Nekad s naglaskom na „mene“. Nekad s naglaskom na „moja deca“. Ali, da ne...
Mama kako uvek znaš da li je to pčela ili muva?!
Jovana Bila Dubaić Dečija radoznalost Deca su po prirodi radoznala. Postavljaju milion pitanja na sat. Često nam je to dosadno, a smišljanje odgovora naporno. Ali, važno je da ne sputavamo...
1 komentar.