Piše: Marko Crnobrnja
Sada smo u prilici da svojoj deci uplatimo i časove brejkdensa, lupanja grafita, pentranja po ko zna čemu – sve misleći da smo deci pored sporta pružili i kontrolisanu dozu kreativne destruktivnosti, koja im je tako preko potrebna. Logičan sled događaja je da ćemo za koju godinu imati i školicu panka, «bleja workshop», ili šverc kurs za najmlađe.
Mobilni i trešnja
«Prolećna škola krađe trešanja» zvučan je naziv, koji bi kod roditelja probudio emocije i pomogao da dovedu svoje dete na ovaj simpatičan kurs. Trešnje kao da su u zemlju propale, a i ono malo što rodi – deca nemaju kad da oberu. Mladi roditelji s početka 21. veka, među koje spadam i ja, znatno su preplašeniji od svojih roditelja, za koje su nekada odgovorno tvrdili da su zentare.
Deca su danas u tako nepovoljnoj situaciji da nemaju priliku čak ni da šmugnu, a kamoli da nešto bezobrazno urade. Pa, zamislite samo situaciju: nalazite se na drvetu, kidate trešnje, punite usta, džepove, šake… I, baš tom prilikom vam zvoni mobilni telefon. Zove vas mama i pita: «Gde si?!». A nekada je bilo: «Gde si bio?!». Imalo se vremena za smišljanje odgovora na tako «glupo» pitanje, na putu od trešnje do kuće.
Namćorasti vlasnici trešanja
Uvek sam se pitao zašto su samo namćori imali u svom dvorištu trešnje. Uvek jedna, usamljena, i puna slatkih plodova. Zanimljivo je bilo da smo znali raspored svih trešanja u kraju. Trešnje su se uvek jele brzo, pred kraj su se punili džepovi i majica, a sve bi se uglavnom završavalo u trku… Bežali smo od vlasnika. Imali smo osećaj da je ta trešnja u zarobljeništvu i da je mi – jedući je, na neki način spašavamo tog zlotvora. Iskusni vlasnici zabranjenog voća su u vreme zrenja svojih mezimica puštali kera po avliji, koji je savesno patrolirao. Oni manje iskusni – em što su sadili trešnju uz ogradu, em što nisu ni znali kako se čuva trešnja, pa bi im drvo bilo očerupano i pre roka.
Iskustva hrabrih
Prenosim vam iskustva hrabrih iz vremena kad su trešnje bile IN.
– Sećam se da smo jedno letnje veče – drugarica, njen brat i ja krenuli da krademo trešnje iz dvorišta u komšiluku. Neko je naišao, u brzini smo polomili granu, ali smo uspeli da pobegnemo. Najsmešnije je to što sam bila jako uplašena, jer sam mislila da će doći policija, i da će uzeti otiske sa drveta i otkriti da smo mi krali trešnje. Nisam čekala da se to desi, nego sam odmah rekla roditeljima… Nekih velikih nestašluka nije bilo, jer sam bila mirno dete, ali sam ipak ponekad bežala oko stola – da bih izbegla poneki šamar…
– Bili smo klinci. U to neko vreme bilo je puno dece po ulicama mog grada, i sjajno smo se zabavljali… U komšiluku smo imali jednu lepu trešnju, ali komšinica je bila i još uvek je jako opasna. Stalno nas je jurila sa trešnje, dok smo mi u brzini lomili grane i bežali kud koji, uz smeh i vrisku. Koliko god da smo je lomili i kidali, pentrali se po njoj i skakali oko nje, trešnja je svake godine bivala sve veća i bujnija, sa fantastično velikim i slatkim plodovima. Ništa joj nije smetalo… Komšinica, večito besna, trčala je od vrata do vrata i žalila se našim roditeljima kako joj krademo trešnje… namćor ! Jedne od narednih godina, odluče oni i zagrade baštu bodljikavom žicom – koju nismo mogli da preskočimo, jer je bila visoko postavljena, niti da se provučemo ispod nje, jer je rizik prilikom bežanja bio preveliki… uhvatili bi nas. Te godine, trešnja se osušila.
I za kraj, prenosim vam jednu misao, na koju sam naleteo dok sam pisao ovaj tekst: «Nekada su deca komšijama krala trešnje, a danas im kradu wireless».
Izvor: Roditelj&dete
