Neke žene se stide toga što nemaju mleka. Nemojte!

Hranjenje moje ćerke naučilo me je kako izleda kad je telu potrebna pomoć i da je nekada mlečna formula bitan deo rešenja.

Dana kada sam konačno proizvela dovoljno mleka za svoju bebu, osetila sam takvo olakšanje da sam pozvala prijateljicu. “Tehnički, ona jeste popila 50 ml mlečne formule, ali ja sam kasnije izmuzla isto toliko, pa se to valjda računa?”

“Naravno da se računa,” rekla je prijateljica. “Imam osećaj da si uspela.”

Nisam bila uspela. Tokom šest meseci dojenja, u kojima sam angažovala tri savetnice za dojenje, dva lekara, dve babice specijalizovane za dojenje, isprobala dve pumpe za grudi i više biljnih preparata, nikada, ali nikada više nisam proizvela dovoljno mleka.

Koliko sam samo pokušavala. Komšinica mi je rekla da je poboljšala lučenje mleka pijući napitak za sportiste. Kupila sam sanduk i pila 2 litre dnevno tokom dve nedelje. “Mislim da treba da bude onaj plavi,” dodala je komšinica. Pila sam plavi.

Prva savetnica za dojenje rekla je da treba da dojim na zahtev. Dojila sam svakog sata. Duga je rekla da dojim na tri sata, a zatim izmlazavam dok mi se grudi sasvim ne isprazne. Poslušala sam je, i provodila, po svojoj računici, šest sati dnevno sa nečim prikačenim na svoje grudi.

Lekar mi je preporučio lek koji nije na listi dozvoljenih jer je jednom izazvao srčane probleme sedamdesetogodišnjem muškarcu, ali koji sam mogla na svoju ruku da naručim iz apoteke u ostrvskoj državi Vanuatu. Pilule su stigle posle dve nedelje. Moje mleko nije.

Ovo vam pričam jer – iskreno, ko zna zašto vam pričam svoju priču. To je priča o neverovatnim očekivanja od majki, koje nameće društvo, ali i koje namećemo same sebi. To je i priča o vrlo uspešnoj kampanji za promociju dojenja koja tvrdi da je majčino mleko besplatno – što je tačno samo ako smatrate da majčino vreme nema nikakvu cenu. Najzad, to je priča o očajničkoj želji da stvari funkcionišu onako kako bi trebalo, i o zabludi da je trud jedino što je potrebno da se to desi.

Postoji nesrećna tendencija da se smatra sramotnim potpuno prirodan čin korišćenja plodova ljudske pameti koji pomažu telu da radi ono što treba radi. Dok sam iščitavala forume o dojenju u dva ujutru, nailazila sam na nebrojene žene koje su priznavale da su poklekle i dale bebama formulu, a zatim i na žene koje su ih zbog toga prekorevale: Kako će ikada stvarati dovoljno mleka ako se potpomažu formulom? Zar ne žele prirodne endorfine koji se luče kada se majka i beba povezuju, zdrava antitela i nutrijente iz mleka? Da li su probale napitak za sportiste?

Pre nego što sam sama postala dojilja, smatrala sam da je formula odlična stvar, koja majkama pruža slobodu i fleksibilnost a očevima daje mogućnost da se staraju o bebi. Međutim, jednom kada je počelo da se radi o meni, postalo je nenormalno lično, i sve što sam nesvesno tokom vremena upila o tome šta znači biti dobar i prisutan roditelj izbilo je na površinu.

“Ne znam zašto ja ovo ne mogu,” govorila sam drugoj savetnici za dojenje, izvikanom stručnjaku čiji su termini rezevisani mesecima unapred, dok sam polugola sedela u njenoj ordinaciji. “Žene su dojile svoje bebe vekovima pre nego što je formula izmišljena.”

“I vekovima su bebe gladovale i umirale,” rekla mi je iskreno. “Učinili ste sve što ste mogli. Vaše telo više ne može.”

I onda se, u svom belom mantilu, sagnula i zagrlila me. I nakon šest besanih meseci punih ragada, krvi, suplemenata, vežbi, preskupih pilula sa Južnog Pacifika i litara sportskog napitka – konačno sam zaplakala.

Ono što mi je rekla učinilo je da celu svoju sagu sa dojenjem sagledam iz drugog ugla. Nisam omanula. Zapravo sam neverovatno srećna. Jer je jedina razlika između mene i majki od pre nekoliko vekova ta, što ja imam mlečnu formulu.

Želimo da naša tela mogu sve što je priroda zamislila. I ponekad mogu. Ali kada ne uspevaju u tome, nemojte da vas to tišti – tu su mlečna formula, lekovi, vakcine… Budite zahvalni što ne živite u 14. veku sa izgladnelom bebom i pijavicama na nogama.

Nakon ovog uvida nisam po dolasku kući razbila svoju pumpicu za dojenje. Pedijatar moje ćerke rekao mi je da ona dobija dovoljno antitela iz mog mleka i da treba da nastavim i sa dojenjem. Ali jesam shvatila jednu važnu lekciju roditeljstva – činiš ono što možeš. Možeš dati sve od sebe, ali ipak imati samo polovičan rezultat. Kad već imaš sreće da živiš u vremenu u kom smo svojim mozgovima nadomestili nedostatke naših tela, trebalo bi to da prigrlimo sa ponosom, ne sa stidom. To ne umanjuje naš trud niti nas čini lošijim roditeljima. Ne mora vam duša biti isisana da biste nahranili svoje dete.

Monika Hese, Washington Post

Podeli tekst: