Putujući po Šumadiji, gde se i nalazi redakcija sajta Priče sa dušom, Nenad Blagojević, osnivač i urednik tog portala detaljno je obišao Aranđelovac, Topolu i Kragujevac i, kako kaže, pronašao 50 najlepših mesta u ovom delu Srbije. Tako je nastao prvi moderan turistički vodič tog kraja namenjen putnicima i porodicama koji žele samostalno i bez žurbe da upoznaju lepote šumadijskog kraja na stotinak kilometara od Beograda, da se odmore na selu i nadišu se svežeg vazduha, da probaju domaću hranu, da vide manastire i crkve među brdima i dolinama, ali i da pronađu gradske kutke tri pomenute šumadijske opštine.
Kako ste došli na ideju da napišete vodič i zbog čega ste odabrali Šumadiju?
„U selu iza Bukulje, blizu Aranđelovca, proveo sam sve školske raspuste, a vremenom sam počeo tom kraju sve češće da se vraćam. Prvo je to bilo vikendima, zatim sam tamo otvorio firmu, a onda počeo da polovinu nedelje pišem moje priče u Trešnjevici, a drugu polovinu u rodnom Beogradu. Kako imam licencu turističkog vodiča, u Topolu i Aranđelovac, dva mesta koja su naši kraljevi odabrali za život i odmor, krenuo sam da dovodim strance. Potencijal Šumadije je veliki, taj kraj je postao popularan u vreme epidemije, a prijatelji su me stalno ispitivali šta tamo ima da se vidi. Zimus sam rešio da domaćim turistima predstavim ta skrivena mesta, od restorana sa najboljim pečenjem, kuća sa bazenom i umetničkih ateljea do pešačkih staza, manastira i istorijskih mesta. Tako je ovog proleća izašla moja prva knjiga „50 najlepših mesta u Šumadiji“. Pošto na Pričama sa dušom uvek pišem o ljudima, pozvao sam i 11 lokalaca da mi pripomognu i oni su izabrali dodatnih 25 mesta na kojima piju kafu, jedu palačinke i kolače, šetaju se, kampuju, provode slobodno vreme.“
Čemu teži moderan turista i šta želi da vidi?
„Ima nekoliko godina kako su navike evropskih turista, pa i naših počele da se menjaju. Ljudi žele iskren odnos, umesto često izveštačenog osmeha na recepciji skupih hotela, žele da se sretnu sa lokalcima, da jedu u restoranu sa meštanima, da probaju domaće specijalitete, da vide naša sela, da spavaju u autentičnim kućicama, da se šetaju. Korona je ubrzala taj povratak prirodi, pa iz tog razloga većina onih koji žive u gradovima i mogu sebi to da priušte, vikendima idu u etno-sela, u lokalne kafane, na proplanke, ne bi li pobegli od buke i gužve. Zbog toga sam napravio spisak mesta „sa dušom“ od kojih mnoga nisu na mapama turističkih agencija.
Koja to mesta zaslužuju epitet „sa dušom“?
„To su ljudi i mesta o kojima inače pišem. Reč je o malim, uglavnom preduzetničkim radnjama poput pitare u Aranđelovcu koja jedina nudi pitu sa paprikom i kačkavaljem, zatim pečenjare u kojoj se služi samo jedan specijalitet – praseće bajadere ili skrivenog ekološkog hostela u Bukoviku, gde se deca igraju sa kozicama, trče po livadi, dok roditelji piju vino roze od organskih kupina ili šejk od malina. Posetio sam i fotografisao manastire, neobične kafiće, seoska domaćinstva u kojima se može prenoćiti, naveo gde se može kupiti ajvar ili trešnje u tegli, gde se rashladiti u toku leta… Knjiga je modernog dizajna, sa više od 200 fotografija i u formatu francuskih vodiča, a prodajemo je preko sajta Priče sa dušom i u Turističkim organizacijama u Kragujevcu i Aranđelovcu. “
Na koji način uspevate da iznova pronalazite inspirativne ljude za Priče sa dušom. Šta vas pokreće u poslu kojim se bavite?
„Najjači utisak na mene ostave ljudi koji svojim primerom, preduzetničkom idejom, talentom, pokreću druge. To su, recimo, žene iz Zemuna koje prave rukotvorine i prodaju ih strancima pored Dunava, zatim koradžija iz Borče koji pravi zdrave kore i promoviše porodicu kao najvažniji stub društva, pa jedna Ivana sa neobičnom misijom da sačuva stare sorte jabuka i krušaka. Tu je i Aleksandra, jedina profesorka koja drži časove francuskog u Narodnom muzeju, ili Katarina, koja gaji organsko smilje i od toga pravi kozmetičke proizvode. Tu je i Valentina, devojka koja veze… Da ne nabrajam, ima ih više od 1.000 na sajtu, a većina njih priča priče koje prvo mene lično pokrenu, jer uvek verujem da je sve moguće, a onda i moje čitaoce.“
Rođeni ste u Beogradu, a radite u okolini Aranđelovca. Kako izgleda život van prestonice?
„Ja polovinu vremena provodim tamo, a polovinu ovamo. Priroda i selo mi dosta prijaju pre svega zbog vazduha i ruže vetrova, a moram priznati da su i ljudi rasterećeniji nego u Beogradu i imaju druge, opuštenije teme za razgovor. Ja to nazivam „zdravom pameti“. U selima je život bliži nego u gradu, nema stresa i sve ide svojim tokom, u skladu sa prirodom. Zbog toga i ne čudi što sam neke od svojih najboljih priča napisao upravo u Trešnjevici, baš kao i ovaj turistički vodič o Šumadiji.“
Izvor: Detinjarije.com
