Šta kada dete krene počni da pravi probleme i baci roditelje u brige? Pročitajte ovu istinitu priču o roditeljskoj domišljatosti.
– Morate da pokažete pozitivan primer budućim generacijama. Ako decu naučite da je život težak, možete sebe smatrati uspešnim roditeljem.
Gost je bio veoma radoznao. Dok smo sedeli na jednom od beogradskih splavova, postavljao je pitanja o Jevrejima u Jugoslaviji, o obrazovanju, zdravstvu, kako provodimo slobodno vreme, gde idemo na odmor… Ja sam se u jednom trenutku osećala kao u policijskoj stanici gde treba da odgovaram na postavljena pitanja.
– Sviđa mi se kako odgovarate na pitanja, vaša zapažanja i zaključci, vaš humor. Trebalo bi da se bavite pisanjem. Sve što ste mi rekli stavite na papir. Bilo bi interesantno da se pročita.
– Hvala.
– Kažete da ovde roditelji uče sa decom? To i vi radite?
– Da.
– To znači dok ste ovde sa mnom, vi ste u mislima sa školskim zadacima vaše dece?
– Na neki način jesam.
– Sada ću ja vama da ispričam moj slučaj.
– Mislim da bi bio red da vi nešto kažete o sebi da se i ja malo odmorim od rafalne paljbe pitanja.
Počinjemo oboje da se smejemo.
Pročitajte i: Tinejdžerske godine: Nemojte odustati od komunikacije sa detetom
– Ja sam bio najgori đak u razredu. Družio sam se s problematičnom decom. Sestri sam rekao da želim da pobegnem od kuće. Moj otac je bio bogat čovek. Jednog dana, došao je kući i rekao nam je da je bankrotirao i da moramo da prodamo stvari u kući i sve vrednosti da bi izmirio dugove i da svi moramo da radimo. Ja sam tada imamo šesnaest godina. Meni je pronašao posao u luci Haifa da radim kao lučki radnik na utovaru i istovaru robe. Tako sam ja počeo da radim po ceo dan i dobijao sam nadnicu. Bio sam u okruženju ljudi koji su se svaki dan svađali i tukli zbog nadnice. Svako veče kada sam dolazi kući, zaticao sam sve manje i manje nameštaja i stvari. Moji su mi rekli da su stvari dali na komision ili da su prodali na buvljaku. „Da li si dobio nadnicu? Avi ti je platio?“ „Da dobio sam. Izvoli!“
Otac mi je svako veče govorio „Hvala ti što si shvatio ozbiljnost situacije.“ Moj otac bio je nemački Jevrejin. Nisam mogao da verujem da se to dešava mojoj porodici. Posle mesec dana, u luci je izbila opšta tuča među lučkim radnicima, jer je jedan od njih optužen za krađu. Toga dana sam bio sav u modricama. Vidite ovaj ožiljak na prstu, e to mi je od tada. Plakao sam nad svojom tužnom sudbinom i molio oca da mi nađe neki novi posao i da hoću da promenim školu i da živim sa bakom i dekom. Posle dve godine, otac je rekao da je vratio dugove i nešto od nameštaja je otkupio iz komisiona. Ja sam otišao u vojsku, posle u Ameriku na fakultet… Moji roditelji su odavno umrli.
Slični članci koji vas mogu zanimati:
Najnoviji tekstovi iz kategorije: RODITELJSTVO
Dok pakujem odeću koju ste prerasli…
Eto ga opet ono doba godine. Krevet u dečoj sobi prepun je letnjih stvari koje su izvađene iz ormana, a zimske iz vakuum vreća traže svoje mesto na polici. Okružena...
Kako sam, od vaspitačice mog sina, naučio šta znači biti DOSLEDAN roditelj
Bilo je to davne 2006. Zima, sneg, napolju smrzlo, a ja sam došla u vrtić da pokupim nastarijeg sina, Sema, koji je tada imao 5 godina. Moja prijateljica Laura i...
Plašiti mlad svet da je brak mrak a dete neka crna aždaja je krajnje nenormalno
Uloga oca u odgajanju deteta je važna. Balkanski mentalitet opravdava to na drugačije načine. Glavne rečenice su: Naspavaj se sad dok još možeš, nećeš stići oprati ni kosu, preteško je,...
Vedrana Rudan: “U kakvom vremenu živimo – svako dijete ima karakter, ni jedan ga roditelj nema”
U kakvom ludom vremenu živimo? Svako dijete ima karakter, ni jedan ga roditelj nema. Tako je govorio moj sin. Krešo se bacio na pod. Urlao je, valjao se po kuhinjskim...
Divno i poucno…s tim da mi ne mozemo da glumimo bankrot jer smo davno bankrotirali..bar vecina jeste. Dete mi je jos malo ali se iskreno nadam da cu imati pameti, snalazljivosti i snage da uspesno prebrodimo “lude” godine kada dodju.