Neverstvo uključuje najmanje jedan od ova tri elementa

Moj cilj je da vam ponudim okvir u koji ćete smestiti svoju situaciju i u kojem ćete moći bolje da komunicirate s onima koje volite.

Foto: Pixabay

Odlomak iz knjige Ester Perel “NEVERSTVO – Razumeti ne znači opravdati”

Izdavač Psihopolis, Novi Sad, 2018.

Prema mom mišljenju, neverstvo uključuje najmanje jedan od ova tri konstitutivna elementa: tajnost, seksualnu alhemiju i emocionalnu angažovanost.[1] Pre nego što krenem dalje, želim da istaknem da se ovde ne radi o tri kruta kriterijuma, već o trostranoj prizmi kroz koju možete posmatrati svoje iskustvo i očekivanja. Proširivanje definicije, međutim, ne znači spuštanje u moralni relativizam. Nisu sva neverstva jednaka. I na kraju, ova pitanja su lična i zasnivaju se na ličnim vrednostima. Moj cilj je da vam ponudim okvir u koji ćete smestiti svoju situaciju i u kojem ćete moći bolje da komunicirate s onima koje volite.

Tajnost je prvi organizacioni princip neverstva. Ljubavna afera uvek živi u senci primarne veze, u nadi da nikada neće biti otkrivena. Upravo ta tajnovitost pojačava erotski naboj. „Seks i skrivanje čine ukusan koktel”, piše novinarka Džulija Keler (Julia Keller).[2] Svima nam je iz detinjstva poznat uzbudljiv osećaj skrivanja i čuvanja tajni. S njima se osećamo moćno, manje ranjivo i slobodnije. Ali na ovo mračno zadovoljstvo se u odraslom dobu mrštimo. „Uvek sam bila osoba koja veruje samo u ono što vidi”, kaže Anđela, sitničava advokatska pripravnica, Amerikanka irskog porekla, koja je kroz vezu sa svojim klijentom shvatila da baš voli da se skriva. „Potpuno me je uzbuđivalo i istovremeno izluđivalo saznanje da se dobro osećam iako sam prekršila svoja pravila. Jednom prilikom sam razgovarala sa sestrom, koja je na sva usta pljuvala po preljubnicima, a ja sam se u sebi samo smeškala, čuvajući svoju tajnu. Nije pojma imala da sedi licem u lice sa ’zločincem’.”

Opisujući ovu čudnu mešavinu krivice i zadovoljstva, Maks priznaje: „Jednog trenutka sam se osećao kao poslednje đubre, ali sledećeg momenta sam znao da dodirujem suštinu nečega što sam očajnički želeo ponovo da doživim.” Četrdesetsedmogodišnji odani otac troje dece, od kojih jedno ima cerebralnu paralizu, odlučan je da drži stvar u tajnosti: „Nikada neću reći supruzi da sam našao nov izvor života s drugom ženom, ali se nikada neću ni pokajati što jesam. Ta veza je morala da živi u ćutnji. Veza je pukla, a tajna i dalje živi u meni.”

Jedan od moćnih kvaliteta tajnosti jeste njena funkcija nosioca autonomije i kontrole. Često čujem taj komentar, uglavnom od žena, ali i od muškaraca koji se iz nekog razloga osećaju obeshrabreno. „Kao crnac u belom akademskom svetu morate igrati strogo po njihovim pravilima. Za nekoga kao što sam ja nema mnogo manevarskog prostora”, objašnjava Tajrel. Ne čudi me kada kaže da su njegove ljubavne afere bile prostor gde je on mogao da postavlja pravila. „Ne mogu me kontrolisati baš svugde” – to je bila mantra kojom je pravdao svoje ljubavne izlete.

Preljubničke veze su put ka riziku, opasnosti i prkosnoj energiji prestupa. Nesigurni smo pred sledeći sastanak, uzbuđuje nas iščekivanje. Veza izvan veze živi u sopstvenom univerzumu, izdvojeno od ostatka sveta. Vanbračne afere cvetaju na marginama našeg života, i dokle god ih ne iznesemo na svetlost dana, one zadržavaju svoje čari.

Tajne nisu uvek samo igra i zabava, čak ni za onoga čije su. Kao srž preljube, one pothranjuju laganje, poricanje, izdaju i detaljno razrađene strategije. Učaurenost u dvostrukom životu može da nas izoluje, a kako vreme prolazi, može u nama izazvati nagrizajući stid i samoprezir. Na pitanje zašto je posle šest godina okončala vanbračnu vezu, Melani ovako odgovara: „Dok sam osećala krivicu, sebe sam posmatrala kao dobru osobu koja čini loše stvari. Ali od trenutka kada se više nisam osećala krivom, izgubila sam samopoštovanje. Jednostavno sam postala loša osoba.”

Za prevarenog partnera, neotkrivene tajne su razorne. Mnogima, pogotovo u SAD, najdublje rane ostaju upravo od beskonačnog prikrivanja. Stalno se ponavlja ova rečenica: „Nije mi najstrašnije što me je varao, već što me je lagao.” I dok se na skrivanje u nekim kulturama gleda mrko, u drugim zemljama ono se naziva „diskrecijom”. U pričama koje u tim prilikama čujem opšte je mesto da afere podrazumevaju laganje i skrivanje. Bol i poniženje izaziva činjenica da partner nije dovoljno dobro sakrio svoju vezu.

Svaka diskusija o neverstvu podrazumeva da govorimo o tajnama. Ali isto tako podrazumeva i da se zapitamo gde je ovde privatnost. Gde se završava privatnost, a gde počinje tajnost? Da li je njuškanje legitimna preventivna taktika? Da li intimnost zahteva apsolutnu transparentnost?

1 2 3 Sledeća strana

Podeli tekst: