Kada bi vas neko pitao kako se ponaša autoritaran, kontrolišući roditelj, verovatno ne biste pomislili da je fraza “Požuri, zakasnićemo” jedan od znakova. A upravo taj primer možete naći u knjizi “Brain-Body Parenting” autorke Harper Vejv. Ona je samo jedan od autora koji propagiraju takozvano “nežno” ili “svesno” roditeljstvo koje danas postaje nova norma mladih roditelja.
U pitanju nije neki zvanični metod, već spontano iznikli miks stavova nekih stručnjaka i roditelja koji ga primenjuju i propagiraju. Fokusira se na osećanja i motivaciju koji stoje iza izazovnog ponašanja dece, a ne na ispravljanje samog ponašanja. Čvrste granice, davanje detetu izbora, nema nagrađivanja, kažnjavanja, pretnji. Detetove emocije se stalno afirmišu i validiraju, kako bi naučilo da ih prepoznaje i kontroliše. Očekivani rezultat je dete koje uspešno reguliše svoje emocije zato što to samo želi, a ne zato što ga neko na to pritiska.
Ima mnogo toga u svesnom roditeljstvu što tera na razmišljanje i preispitivanje. Ima mnogo toga u tradicionalnom roditeljstvu što zaslužuje kritiku i odbacivanje.
Međutim, da li ono što u teoriji zvuči dobro u praksi zaista funkcioniše? Nežno roditeljstvo je prilično komplikovano za shvatanje, neintuitivno i zahteva da roditelj zaista svesno pristupa svakoj od hiljadu svakodnevnih situacija koje njegove živce i strpljenje stavljaju na ispit. A koliko je uopšte roditelja koji poseduje mentalni i emocionalni kapacitet za to?
Sudeći po problemima koji se pojavljuju, ne baš veliki. U praksi se ovaj pristup često svodi na to da se život porodice vrti oko svakog detetovog raspoloženja, dok roditelj pokušava da ignoriše i potisne svaku svoju neprijatnu emociju. Svakoj odluci pristupa neodlučno jer strahuje da je možda autoritarna. Zna da granice treba da postoje, ali mu nije baš jasno kako da ih postavi a da roditeljstvo i dalje ostane “nežno”.
Posebno parališuće za roditelje je tabuisanje (stavljanje zabrane) na određene reči ili fraze. Skrolujte pola sata kroz svoj fid, ukoliko pratite profie koji propagiraju svesno roditeljstvo, i završićete sa podužim spiskom zabranjenih reči. “Ne smete govoriti MI (Mi ne udaramo, Mi ne čačkamo nos), jer je snishodljivo”. “Ne smete govoriti AKO (Ako pokupiš igračke, idemo u park), jer time ucenjujete dete.” “Ne smete govoriti BRAVO, jer tako povećavate šansu da će dete jednog dana postati zavisnik!”, “Ako kažete da se osećate loše zbog nečeg što su uradili, napravićete od deteta udovoljivača drugima,” itd. Roditeljski dan tako postaje slalom između zabranjenih reči i izraza, što mentalno iscrpljuje i izaziva stalan osećaj krivice. Teško je, kad jednom počnete da analizirate svaku reč, uopšte naći način da se izrazite a da stalno ne preispitujete potencijalnu pogubnost svega što izgovorite.
Takođe, iza mnogih principa nežnog roditeljstva nalazi se vrlo upitan stav daje svako detetovo neprihvatljivo ponašanje zapravo posledica stresa i da se može posmatrati kao adaptivno, kao način da se izađe na kraj sa osećanjima. Kao da ne postoji ispitivanje granica zarad puke radoznalosti i uzbuđenja. Tako preovlađuje idealizovana slika deteta kao savršene “mašine” koja radi perfektno ako vi umete da rukujete njom, što dovodi roditelja u poziciju neznalice i laika čija nestručnost izlazi na videlo svaki put kada se dete ponaša kako ne bismo želeli. Ako baca stvari, ako odbija da pokupi za sobom, ako prosipa hranu, ako udara mlađeg brata, to je sve samo zato što ste ga svojim ponašanjem naterali da to uradi. Roditelj je u obavezi da postane vrsta terapeuta i psihologa, a dete je slika naše stručnosti u tome. “Ako ne želite da vas vaše dete udara, razmislite čime ste to zaslužili i popravite svoje ponašanje”, savetuje Robin Ajnzig, autorka Fejsbuk grupe “Vidljivo dete” koja broji preko 50.000 članova. “Dete koje besni i šutira vas zbog toga što ste mu rekli da morate da prekinete igranje da biste počistili, vam pokazuje da mu je potrebno vaše prisustvo i da morate odložiti vaše poslove,”, još jedan je od njenih saveta. Detetove emocije su sve, roditeljske nisu ništa. Da, ali kad bi to moglo. Promoteri ovog pristupa kao da veruju u čuda, da se ljudska bića, toliko u detinjstvu podložna stresu i neprijatnim osećanjima kada trpe bilo kakvu frustraciju, jednom kada postanu odrasli mogu sasvim transformisati u potpuno osvešćena stvorenja bez ikakvih sopstvenih želja i htenja, i sa neograničenom količinom vremena i živaca. Dešava se, ali u – očekivano – zanemarljivom procentu roditeljske populacije. Ostali su na ivici pucanja.
Kako i ne biste bili, kada svaki dan, svaki sat roditeljstva postao toliko delikatan i zahtevan, da se može uporediti sa neurohirurgijom, kako to konstatuje novinarka Džesika Vinter za magazin Njujorker. Vinter opisuje svoj unutrašnji dijalog, diktiran algoritmom u njenom mozgu “kodiranom” ogromnom količinom literature o pozitivnom roditeljstvu koju je pročitala: “Hajde, dušo, zakasićemo“.” (Hmmm, da li ja to sugerišem da će on biti kriv za kašnjenje?). “Znaš da ne voliš da kasniš u školu.” (Hmmm, da nisam malo manipulativna, ne? Ko sam ja da pretpostavljam šta on voli?) “Zar ne želiš da vidiš svoje prijatelje?” (Hmmm, zar mi upravo ne pokazuje šta on “želi”?).
Nema spasa od šmirglanja roditeljskih živaca nežnim roditeljstvom. Osim u ispijanju ogromnih količina vina koje mameći humor obilato koristi u svojim mimovima. Roditeljstvo je pakao, šta da se radi. Ko preživi – pričaće.
Jer nežno roditeljstvo, ako bolje razmislite, nije preterano nežno prema ljudskom biću u celosti. Jednom kada prestanete da budete dete, sva nežnost ovoga sveta više vam nije na raspolaganju. Dok ste kao mali pošteđeni svakog vida osujećenja, pritiska i kazne, onog trenutka kada sami postanete roditelj, pretvarate se u pukog izvršioca komandi, koji po ceo dan drhti pred autoritarnim stručnjacima koji odlučuju da li će svaka reč koju izgovorite izazvati trajne posledice kod vašeg čeda. Spisak grdnji i zabrana za današnje roditelje duži je od onoga koje su naše babe i dede dobijali kao deca od svojih strogih, tradicionalnih roditelja. Nevaljali smo, loše se ponašamo, i šta god uradili, krivi smo. Tu je i strogo kažnjavanje, pa se za postavljanje nezgodih pitanja i dovođenje u pitanje stavova autoriteta, često može zaraditi banovanje u onlajn grupama koje promovišu nežno roditeljstvo. Roditelji u ovim grupama često prolaze kroz “toplog zeca” osude i postiđivanja, ako deleći svoja iskustva ne zadovolje visoke standarde zajednice.
Dobro, možda jeste stresno i naporno, ali bar će naša deca biti deca novog doba, visoke emocionalne inteligencije, autentična i slobodnog duha? Ali šta ćemo sa činjenicom da je do sada svaka generacija roditelja podizala decu sa istom tom idejom – da budu srećnija i zadovoljnija? I da je svaka svojoj deci bila kriva kada očekivanja nisu ispunjena. “Ako pripadnici generacije X svoje stroge roditelje krive za svoju depresivnost i anksioznost, ako milenijalnci krive svoje prezaštićujuće roditelje za svoju depresivnost i anskioznost, onda možemo očekivati da će za svoju depresivnost i anskioznost pripadnici nove generacije kriviti svoje suviše nežne roditelje, koji su im previše povlađivali a premalo ih pritiskali,” razmišlja Džesika Vinter.
Nežno roditeljstvo isuviše se fokusira na idealne situacije i idealne primerke ljudske vrste da bi moglo da bude koristan pristup prosečnom roditelju u prosečnim svakodnevnim situacijama. Takođe, polazeći od pretpostavke da roditelj ima svu kontrolu u ovom odnosu, udaljava se od stvarnosti u kome je odnos roditelj-dete itekako dvosmeran. Balans moći u porodici vrlo je nestabilan i predmet stalnog pregovaranja, čak i u autoritanim porodicama, a onda kada se roditelj potpuno odrekne autoriteta dete lako preuzima vođstvo. Nežno roditeljstvo proglašava roditelje odgovornim za svaku detetovu emociju i postupak, i zahteva od njih da potisnu svaku svoju emociju. Takođe, katastrofizira svaku roditeljsku grešku. Potenciranje totalne empatije prema detetu neminovno vodi u manjak empatije prema drugima – bili to braća i sestre koje dete udara jer se “ne oseća da ga vide i čuju” ili sami roditelji.
Međutim, najveći problem sa nežnim roditeljstvom isti je onaj koji imaju i svi drugi vaspitni metodi. Taj problem je uverenje da postoji jedan jedini pravi, čarobni recept i način da se podižu deca. A to je, kao i sa svim prethodnim trendovima, i pravi razlog njegove popularnosti. Suočeni sa nedoumicama, brigama i strahovima, mi roditelji počinjemo da tražimo spas spolja – u nekom sveznajućem “roditelju” koji će nam reći šta tačno treba da radimo, a koji toliko ne želimo da mi budemo svojoj deci. Nalazimo ga u raznim stručnjacima i guruima, zato što nismo spremni da ga tražimo u sebi. A kako, bez te spremosti da preuzmemo kormilo i odgovornost za sopstveno roditeljstvo, pa i za neminovne greške koje ćemo praviti, uopšte možemo da pokušavamo da od svoje dece načinimo slobodnomisleće i zadovoljne ljude? Možemo li da im damo ono što sami nemamo?
Prijavi se na besplatan njuzleter
Jovana Papan je autorka Instagram profila Roditeljstvo bez griže savesti, urednica portala za roditelje Detinjarije i autorka knjige “Politika za decu: Sve što niste ni znali da želite da znate o roditeljstvu danas”. Mama je troje dece.
Izvor: Detinjarije.com