Dete nema samo jednog roditelja. Ima ih više. Na različitim nivoima.
Svi se ugrađuju u dete. Svi postaju glasovi u detetu, koji mu omogućavaju da da značenje stvarnosti. Određuju mu fokus. Šta će primećivati, a šta neće. I svi oni utiču na njegovo formiranje u odraslog čoveka koji može, ume i želi da uživa u životu, radu i ljubavi.
1) Roditeljski par. I mama i tata imaju podjednako važnu ulogu. Mama je dugo ekstenzija deteta, a tata onaj “ prvi Drugi“. Kako mama doživljava život, a tata mene, u detetu se ugrađuje kao prvi okvir u kome se kreće njegovo samoodređenje. Oni parovi koji se utrkuju međusobno ko će biti važniji roditelj čine ogromnu štetu razvoju deteta.
2) Drugi roditelj: mamine i tatine lične istorije. Njihova iskustva, strategije zaštite, traume, stepen emocionalne zrelosti,uverenja o životu, drugima i sebi.
3) Treći roditelj. Odnos između mame i tate. Detetu je taj odnos i model po kome će ulaziti u odnose sa drugima, ali i demostrativni prikaz očekivanja od odnosa sa drugima.
4) Četvrti roditelj. Celi niz roditeljskih predaka. Odnosno,vaspitni sistemi , uverenja, traume, porodične igre i rituali, koje su se transgenracijski preneli do deteta.
5) Peti roditelj. DRUŠTVO. Društvena struktura, društvene podele i interakcija među njima. Možda i najuticajniji roditelj u nizu. Društvo u kome živimo, istorijski trenutak u razvoju tog društva, društveni kontekst, utiču na pojedinca i na porodicu. Društvo je onaj Viši roditelj koji može da pomogne ili odmogne roditeljima u njihovom roditeljstvu. Postoje društveni sistemi koji su narcistični po svojoj strukturi. Oni koriste svoju decu (porodice) za svoj sopstveni opstanak. Oni svoju decu stalno zbunjuju, zastrašuju, infantilizuju, kako bi mogli da ih koriste za svoje ciljeve – svoj večni život. Mi smo često fokusirani na terapiju porodice i pojedinca, međutim, to nije dovoljno. Zato je za svakog ko radi na sebi važno da osvesti i svoju agensnost u sopstvenoj okolini.
6) Šesti roditelj je Bog. Utešna svemogućnost. I oni koji ga nemaju (ne veruju) osećaju ga kao prazno mesto. A oni u čijim je konceptima prisutan, Bog može biti dobar ili okrutan, onaj koji kažnjava i nagrađuje ili onaj koji voli i prašta. A tako je važno da znamo ko je naš Bog i kakav je. U njemu je sačuvan naš najraniji doživljaj naših roditelja kao svemogućih džinova.
Zato je roditeljstvo kompleksno. Ma koliko da smo dobronamerni roditelji, napravićemo negde grešku. Jer nije sve do roditeljskog para, iako je odgovornost najveća. Zalud je da pokušavamo da kontrolišemo sve aspekte.
Međutim, jedno je izvesno: nijedna jedina greška u odgajanju i vaspitanju deteta neće biti presudna ukoliko detetu, svojim trudom oko našeg odnosa sa njim, uspemo da pošaljemo poruku da je za nas VREDNO BIĆE. Sa osećanjem lične vrednosti, dete može lako da izađe na kraj sa svim ostalim životnim izazovima.
A da bi to roditelji mogli, da mogu detetu da pošalju poruku da je VREDNO TAKVO KAKVO JE, moraju, radom na sebi da postanu to isto: BIĆE VREDNO PO SEBI.
Ne mogu da mu govore da je ono vredno, a sebe da tretiraju kao prevredne ili bezvredne ( što je isto).
A onda će dete to lako izmodelovati, jer će mu se slika i ton poklopiti.
Ljiljana Milić
Praktičar Primenjene psihologije i NLPa
Trener ličnog razvoja
Points of You Explorer
Izvor: PromenaDA
