Nismo mu rekli, pa nije ni znao

Kao neiskusna majka mislila sam da to grozno izgleda, ali zapravo nisam znala što to znači. A to je značilo da je Džoi rođen s izobličenim nogama. Doktori su nas uveravali da će uz lečenje moći normalno hodati, ali da najverovatnije neće baš dobro trčati.

Piše: Keti Lamankuza

Prve tri godine života Džoi je proveo na operacijama, u gipsu, s remenčićima. Masirali smo mu noge, radili s njima, vežbali i stvarno, kad je imao sedam ili osam godina, niko ne bi rekao, gledajući ga kako hoda, da je ikada imao nekih problema.
Kada bi dugo hodao, na primer u zabavnom parku ili zoološkom vrtu, žalio bi se na umor i bolove u nogama. Tada bismo stali, odmorili se uz sok ili sladoled i pričali o onome što smo videli i što još moramo videti. Nismo mu rekli zašto ga bole noge i zašto su slabe. Nismo mu rekli da je to normalno s obzirom na deformaciju s kojom je rođen. Nismo mu rekli pa nije ni znao.
Deca u komšiluku jurila su okolo kao što to većina dece radi za vreme igre. Džoi bi ih gledao kako se igraju i onda bi, naravno, skočio među njih i takođe se počeo igrati. Nikada mu nismo rekli da verovatno nikada neće moći trčati dobro kao druga deca. Nismo mu rekli da je drukčiji. Nismo mu rekli. Pa nije ni znao.
U sedmom razredu odlučio je uključiti se u kros tim. Svaki je dan trenirao s timom. Činilo se da više radi i više trči od drugih. Možda je osetio da sposobnosti koje su drugima nešto sasvim prirodno, njemu nisu prirođene. Nismo mu rekli da će najverovatnije, iako može trčati, uvek ostati na začelju. Nismo mu rekli da se ne bi trebao nadati da će postati član »tima«. Tim čini sedam najboljih trkača u školi. Iako ceo tim trči, samo će sedmorica najboljih biti u mogućnosti osvojiti bodove za svoju školu.

Podeli tekst:

1 2 Sledeća strana