Njen tata

I trebalo joj je vremena da prihvati da sve muškarce doživljava kroz taj prvi “tatin bullyng”, da ih se plaši i mrzi ih i voli u isto vreme.

Foto: Freepik

Njen tata je u njenom životu bio prvi “buli”. Bio je njen prvi oprez. Vrlo rano je naučila da raspoznaje koji postupak, reč, ton, mogu tatu da razbesne. I izbegavala ih je.

Znala je na osnovu visine njegovog glasa, težine njegovih koraka, crta na njegovom licu, da će slediti udar njegovog besa, koji prvo udari na mamu, pa se prelije na nju.

Tata je bio prvo – pogledaj se na šta ličiš! Tata je bio prvo odbacivanje i ponižavanje. Prvo – šta god da uradiš nisi dovoljno dobra. Prvo – nisi dovoljna jer nisi sin.

Bio je, vrlo moguće, i mnogo toga drugog, ali su ovi tatini uticaji toliko oštetili njen nervni sistem, nastanili ga traumama, da do drugih naličja i strana tate nije ni stigla.

I naravno da je kao odrasla birala muškarce koji su uvek nekako ličili na tatu. I naravno da ih je birala sa istom dečjom fantazijom pod miškom, da će je jednom neki muškarac toliko voleti, pa će se napokon osećati bezbedno i poštovano. Maštala je o tome da će neki muškarac u njenom životu, tom tati tiraninu u njenoj glavi, dokazati da je ona dovoljno vredna. Maštala je da će joj neki drugi muškarac vratiti samopoštovanje koje joj je pojeo tata.

I naravno da su te veze završavale tako da se u njima ponovo osećala poniženo i odbačeno. Sa gorkim osećanjem defektnosti. Jer ako svi oni meni rade isto, mora da je do mene, a ne njih. I trebalo joj je vremena da ” shvati” da u odnosima sa muškarcima, zapravo, dokazuje istu onu lošu sliku o sebi koju je stekla u odnosu sa tatom. I tako, jednom složenom unutrašnjom dinamikom, brani tatu u sebi, jer tata mora da bude u pravu.

I trebalo joj je vremena da prihvati da sve muškarce doživljava kroz taj prvi “tatin bullyng”, da ih se plaši i mrzi ih i voli u isto vreme, baš kao i tatu. Da ih doživljava kao dominantnije od sebe, po tatinom liku. Da sa njima koristi iste mehanizme zaštite, kao sa tatom. Da i dalje veruje da njeno samopoštovanje zavisi od toga da li će je poštovati neki muškarac.

I konačno, trebalo joj je vremena da shvati da nije kriva ni loša ni defektna. Da je tata taj koji ima problem, ne ona. Da je birala po sličnom principu kao i svi drugi ljudi – poznato. A deca sa traumama naročito biraju poznato, jer ona i dalje preživljavaju u istoj agoniju.

Tek isceljivanje donosi slobodu.

Dok ne osvestimo svoje rane biramo po njihovoj mustri. A promena mustre je proces. Nju menjamo prolazeći kroz svoje rane. I učeći da prihvatamo odgovornost za sebe.

Jer tek kada osvestimo da nam je loše, da nas naši izbori vode u samoranjavanje, možemo to i da promenimo.

Pre toga stvarno ne.

Ljiljana Milić
Praktičar Praktične psihologije i NLPa
Trener u oblasti ličnog razvoja
Points of You Explorer
HYL trener
Izvor: PromenaDA

Podeli tekst: