Novo izdanje Psihopolisa – “Razmažena generacija”

Arik Sigman tvrdi da postoje dalekosežne posledice načina na koje vaspitavamo decu i kakvu decu vaspitavamo. Po ovom pitanju, Sigman je sve više siguran da su koreni problema u tome što današnja deca ne usvajaju autoritet od roditelja i odraslih koji treba da im služe kao model u društvu i da ih socijalizuju. Time što smo uklonili granice koje smo nekada postavljali deci i njihovim željama, kao i našim abdiciranjem iz pozicije autoriteta, čini se da smo upravo mi, odrasli izneverili našu decu, lišavajući ih njihovih osnovnih potpornih struktura. Arik Sigman je britanski psiholog i biolog, autor zapaženih knjiga o uticaju TV i alkohola na razvoj dece, predavač u školama.

RAZMAŽENA GENERACIJA – Kako uništavamo budućnost naše dece
Autor: Arik Sigman
Prevod sa engleskog: Kornelija Odri Rakić
Predgovor srpskom izdanju: dr Jovan Mirić, profesor Filozofskog fakulteta u Beogradu
Stručni redaktor: dr Zoran Milivojević
Izdavač: Psihopolis, Novi Sad, 2012., www.psihopolis.edu.rs

Odlomak iz knjige:

Nauka o razmaženosti

Prvo je što nam padne na pamet kada razmišljamo o razmaženom detetu, da ono poseduje previše materijalnih dobara, bucmastog je izgleda, lenj, sa preširokim izborom svega, i brza hrana mu je lako dostupna. Naravno, sve ovo uopšteno važi za našu decu. Oni su, u pogledu materijalnih dobara i masnog tkiva, bogatiji i deblji nego ikad pre i rođeni su u blagostanju roditelja s visokim primanjima, koji imaju mogućnosti i beneficije za kakve njihovi babe i dede nikada nisu ni čuli. Ako je to slučaj, onda bi dužnička kriza i ekonomska recesija trebalo uskoro da zaustave ovaj najnoviji istorijski nastup kvarenja dece.
Međutim, mnogi od nas već znaju da je ovo samo delić slike. Sasvim je moguće da neko dete bude debelo i bogato, ali da ne bude uopšte razmaženo. A još je veća mogućnost da dete ima sve te tri karakteristike. I to se može izvesti na daljinu i preko državnih granica: Institut za razvojne nauke na Filipinima je 2008. podneo izveštaj kako su Filipinci koji rade u inostranstvu „izrodili generaciju razmažene dece i koja veliča momentalno zadovoljenje potreba“. Roditelji decu obično obasipaju materijalnim luksuzom, kao na primer mobilnim telefonima, da bi nadomestili svoje odsustvo iz porodice, a zatim uzimaju dobar školski uspeh sopstvene dece kao pokazatelj uspešnosti svoje migracije. „Ali u dubini duše imate osobu koja pokušava da pronađe sebe, osećaj sopstva.“. Ironično je međutim, što je razmaziti dete često posledica prikraćenosti – posebno je to nedostatak roditeljske pažnje – a materijalizam je mamac koji zavarava i često ga primenjuju roditelji koji time prikrivaju svoje roditeljske podbačaje. Takođe je mnogo lakše ukazati na fizička materijalna dobra i tvrdu valutu ili dobru platnu karticu kao sredstva kojim će se razmaziti dete jer se ono apstraktnije, poput pažnje i ličnog kontakta roditelja sa detetom, teže ostvaruje.
Za razliku od modernih tema kao što je ’samopoštovanje’, malo je empirijskih studija i čvrstih dokaza da bismo rasvetlili šta tačno podrazumevamo pod terminom ’razmaženo dete’. Ovo je delom posledica činjenice da je termin promenio značenje, te je ono što smo nekada nazivali nevaspitanjem ili lošim ponašanjem, sada pažljivije preformulisano u ’nedostatak socijalnih veština’. Meni se lično dopada kako zvuči taj pokušaj definisanja razmaženosti u stavu: razmaženo dete je ono koje ima osećaj da ima pravo na nešto – ’Zaslužujem šta god poželim’ – dete sa manje saosećanja i razumevanja, dete koje je više zainteresovano za sebe nego za druge.
U ovome vidim još jednu dimenziju koja pojačava ovaj osećaj zasluživanja: povećana dimenzija momentalnog zadovoljenja želja. To se može opisati na još jedan način, a to je smanjena ’kontrola impulsa’ naše dece. Ne radi se tu prosto o detetu koje nešto želi; danas deca očekuju da će to i dobiti, i to mnogo brže nego ranije. To se može objasniti kao rezultat kulture po principu ’klikni i pogledaj’ i ’klikni i kupi’, tj. kulture na monitoru, ali se i ovo pojačalo velikim pomeranjima u roditeljstvu, promenama društvenih vrednosti i zakonodavstva. Naravno, svako dete se rađa sebično i kao središte svog sopstvenog univerzuma i bez obzira na to da li je to dete sin Sokrata ili Paris Hilton, ili kćerka Joce vodoinstalatera, mi kao roditelji moramo da oblikujemo i socijalizujemo duše, vrednosti i postupke naših plemenitih malih divljaka, koji verovatno nemaju niti jednu misao o osećanjima drugih i čije ponašanje služi isključivo za zadovoljenje svojih potreba i komfora. Ovo se zajedno zove civilizovanje naše dece. Ali za sve naše napore postoje prepreke bez presedana.
Polazeći od ovakvog stava da zaslužuju sve, emocionalnom nepoštovanju i oslabljenoj kontroli nagona proizilazi mnogo onog na šta se žalimo i od čega se sastoje činjenice i brojke iz statistika o boljkama našeg društva. Međutim, većina uzročnika razmaženog ponašanja potiču na veoma suptilnom nivou. Nijanse u govoru tela, kao što je nedostatak ili odlaganje gledanja u oči, nepoštovanje u tonu glasa, pauza u reakciji, sve to može da ukaže na finu promenu u ophođenju i poštovanju drugih. Na nešto očiglednijem nivou, reklo bi se, nalazimo nepoštovanje na trotoaru, pri čemu se deca ne pomere u stranu ili ne propuste odrasle koji tuda prolaze. Danas je previše čest slučaj da breg pomera zarad Malog Vladara.
Kada se u današnje vreme raspravlja o bilo kojoj osetljivoj temi, intelektualna kukavica uvek ponavlja obaveznu mantru: potrebu za ’zaključcima zasnovanim na dokazima’. Međutim, svaki pravi naučnik shvata da iza realne politike finansiranja istraživanja i slogana ’objavi ili nestani’ koji skriva njihov intelektualni geto, leži ljudsko stanje koje se često teško da izmeriti i gde moramo da koristimo svoju moć procenjivanja da bismo doneli zaključke. Ne postoji način kako da definitivno ’dokažemo’ da su deca i mladi ljudi razmaženiji, ali zato ima mnogo dokaza iz realnih situacija ako baš želite da vodite diskusiju sa takozvanim ’dokazima’.