Očaj nevoljene dece: "Kažnjavam se, jer sam nevaljala!"

Čujemo li mi uvek taj očaj? Kako nam život pokazuje da često ne čujemo. Neuspešno dete nastavljaju da kažnjavaju, kritikuju i zatim potpuno da odbacuju i u porodici i u školi.

Foto: Freepik

Sledeća dva primera ilustruju na kakav različit način se formira život deteta, a potom i odraslog u krajnjem slučaju njegovog prihvatanja i neprihvatanja.

Prvi primer navodim iz ličnog iskustva komunikacije sa jednom fantastičnom ženom, majkom troje dece, sa kojom mi se posrećilo da provedem nekoliko meseci. Ona je bila neverovatno dobar i darežljiv čovek. Lako je delila sa drugima sve što je imala, nalazila je povode da poklanja poklone, pomagala je ljudima i novčano i delima. Ali najveći utisak je ostavila njena posebna duševna darežljivost. U momentima utučenosti ili ogorčenja drugog čoveka, uvek je nalazila dobru reč, osmeh, a u momentima napetosti – mudar izlaz. U njenom prisustvu problemi su postajali jednostavniji, a atmosfera ljudskija. Taj njen dar je očaravao svakog ko je s njom imao kontakt.

Jednom sam je direktno upitala: Odakle u tebi toliko dobrote i darežljivosti?” I dobila ovakav odgovor: „Sve je jako jednostavno: još u maminom stomaku tačno sam znala da me ona jako voli i da me žudno čeka. I onda, od prvih dana života sam takođe znala da me i tata i mama veoma vole i da sam im jako važna. Sada jednostavno vraćam svetu ono što sam dobila od mojih roditelja”. Suvišno je da govorim o toj brizi, kojom je bila okružena već tada stara majka moje poznanice.

Drugi primer, takođe iz realnog života, nažalost.

Devojčica, tinejdžer 15 godina, odnosi sa majkom su skoro sasvim prekinuti. Provodi dane „po haustorima”, ne zna se ni sa kim, ni kako.

Kada je devojčica imala 4-5 godina, često se događala takva scena: ona je dolazila do zida i jako lupala glavom o njega. Na majčino pitanje: „Šta radiš to? Prestani!”, odgovorala je: „Neću! Kažnjavam se, jer sam nevaljala!”.

Ova priča je potresna. Do svoje pete godine, devojčica više nije znala da je dobra. To je mogla da sazna da je imala topli i srdačni odnos sa roditeljima. Nažalost situacija u porodici je bila vrlo loša: otac je pio, nisu imali novca, pojavilo se drugo dete… Izmučena majka je često iskaljivala svoj bes na starijoj ćerki. Osnovna želja i težnja devojčice da bude “dobra” terale su je da traži načine da se „popravi”. Ali poznavala je samo jedan način takozvanog popravljanja: kaznu, i uopšte nije shvatala da je to beznadežan način!

Kažnjavanje, a tim pre samokažnjavanje deteta, samo produbljuje njegov osećaj neuspeha i nesreće. Dete dolazi do zaključka: Loš sam, nema veze! Biću loš!”. To je izazov, iza koga se krije gorčina očaja.

Čujemo li mi uvek taj očaj?

Kako nam život pokazuje da često ne čujemo. Neuspešno dete nastavljaju da kažnjavaju, kritikuju i zatim potpuno da odbacuju i u porodici i u školi.

Odlomak iz knjige Kako da se sporazumete sa detetom, Julija Borisovna Gipenrejter

Podeli tekst: