Rabindranat Tagore, „Poreklo“
„Odakle ja dolazim, gde si me našla?“, upitala je
devojčica majku. Ona joj odgovori pola kroz plač,
a pola kroz smeh, privijajući je na grudi:
„Bila si skrivena u čežnji moga srca, mila moja.
Bila si u igračkama s kojima sam se u detinjstvu igrala;
i dok sam svakog jutra pravila glineni kip svog boga,
time sam tebe stvarala i doterivala.
Čuvala sam te u oltaru sa našim kućnim božanstvom
– obožavajući njega tebe sam obožavala.
„U svim mojim nadama i ljubavima, u mom životu,
kao i u životu moje majke – ti si živela.
U krilu besmrtnog Duha koji upravlja našim domom
bila si čitavu večnost odgajana.
Kad je u doba devojaštva moje srce otvorilo svoje latice,
ti si lebdela oko njega kao divan miris.
Tvoja blagost nežno je cvetala u mojim mladim udovima
nalik rumenilu neba pred izlazak sunca.
„Najdraža ljubimice neba, blizanče praskozorja,
plovila si niz reku postojanja sveta
i na kraju prispela na obalu mog srca.
Kad ti se zagledam u lice, zapahne me tajna;
Ti koja pripadaš vascelom svemiru postala si moja.
Bojeći se da te ne izgubim, čvrsto te privijam na grudi
i pitam se: Kakva je to magija zaplenila riznicu sveta
i prenela je u moje slabašno naručje?“
(Rabrindranat Tagore, „Izabrana dela“; preveli i priredili Aleksandar Đusić i Aleksandar Ljubiša)
