Odbijam da se zahvaljujem svojoj porodici za pomoć u kući – a trebali biste i vi!

Piše: Džema Hartli

„Hej, možeš li da mi pomogneš da pripremimo decu za spavanje?“ upitala sam svog supruga.

Vreme za spavanje svake večeri nastupa u isto vreme, a sa troje dece kojima treba više podsetnika da obuku pidžamu, operu zube i obave svoje male rituale, mnogo je lakše kad to radite zajednički.

Ipak, često sam morala da molim svog supruga da „pomogne“ oko uspavljivanja naše dece, kao da je to po defoltu moj posao koji, treba da  delegiram njemu ako želim dodatne ruke.

Bilo je mnogo ovakvih situacija.

Umesto da primeti šta treba da se uradi i sam to uradi, moj suprug je čekao uputstva. Naravno, prao bi sudove, kupio bi namirnice koje sam mu naručila, izneo smeće, pripremio decu za školu – sve dok bih ga ja zamolila.

Izgledalo je kao da moram specifično da tražiti „pomoć“ pre nego što bi moj suprug stupio u akciju.

Mentalno opterećenje da primetim šta treba da se uradi, napravim planove, tražim pomoć (pokušavajući da zvučim naporno), i nadgledam bilo koji posao koji sam delegirala svom suprugu – sve to je bilo na meni. Često mi je bilo lakše samo da to uradim samostalno. Istina je bila da nisam želela „pomoć“. Želela sam partnera koji bi preuzeo jednak deo odgovornosti za naš zajednički život.

Jer reč „pomoć“ implicira da je sve moja odgovornost, a da je sve što moj suprug radi bonus.

Umesto da gleda na svoje doprinose kao na nešto što se podrazumeva, kućni posao koji je on preuzeo u našem domaćinstvu uvek je predstavljan kao „pomoć meni“. Ali da li je zaista samo meni koristilo da imamo čiste sudove ili odeću? Naravno da nije. Kućni posao je deo većeg ekosistema koji koristi svima koji žive u ovoj kući.

To je mala jezička promena, ali korišćenje ili ne korišćenje reči „pomoć“ u vezi sa kućnim poslovima ima moćne posledice za način na koji posmatramo rodne uloge. Ako sam ja ta koja konstantno traži pomoć, ja priznajem da su mentalno opterećenje i kućni poslovi po svojoj prirodi moj teret. I kada se zahvalim svom suprugu što mi je „pomogao“ tako što je uradio nešto što koristi našem zajedničkom životu, govorim mu da obavlja moj posao – i naša deca to takođe čuju.

Zato sam prestala da koristim reč „pomoć“, ne samo sa svojim suprugom, već i sa našom decom. Kako smo tokom proteklih nekoliko godina promenili raspodelu mentalnog opterećenja u našem domu, retko se dešava da moram da zamolim svog supruga da preuzme svakodnevne zadatke. Odlučio je da se potpuno angažuje, preuzme jednaku inicijativu i primeti šta treba da se uradi bez mog upita. Ali ako ja primetim nešto što treba da se uradi pre njega, jednostavno ga zamolim da obavi taj zadatak, bez potrebe za „pomoći“.

Još uvek mu se zahvaljujem što se pojavio i obavio ono što je potrebno, ali opet, ne zahvaljujem mu se što mi je „pomogao“. Mogu mu se zahvaliti što je okupao decu ili zakazao pregled kod veterinara za psa, bez definisanja njegovih doprinosa kao „pomoći meni“.

Ista logika se odnosi i na način na koji odgajamo našu decu. Ne tražim od njih da „pomognu mami“ donoseći namirnice – jer, budimo iskreni, moj srednjoškolac će zaista biti taj koji će trpeti ako se smrznuti buritosi odmrznu na pultu.

Svi imaju koristi od pospremanja posle jela, čišćenja zajedničkih prostorija ili pripreme obroka. Ne želim da gledaju na svoje zajedničke odgovornosti u našem domu kao „pomoć mami“, jer će odrasti usvajajući istu osuđujuću poruku: da je sve „posao mame“.

Kao što ne želim da moja ćerka oseća da je sve njena odgovornost, želim da moji sinovi znaju da se od njih očekuje da preuzmu svoj deo kućnih poslova u svojim domovima. Pomak u našem jeziku, udaljavanje od „pomoći“ i modeliranje pravično podeljenog domaćinstva je jedan od načina na koji se nadam da ću to postići.

Dakle, kako to izgleda u stvarnom životu? Zapravo je prilično jednostavno izbaciti reč „pomoć“ iz svog rečnika, i da, to funkcioniše čak i sa malom decom. Umesto da kažete nešto poput, „Vreme je da pomognemo mami da pospremi,“ možete reći: „Vreme je da pospremimo sobu za igru. Možeš uzeti te kocke, a ja ću pospremiti ove knjige.“ Takođe koristim mnogo iskaza sa uzrokom i posledicom, kao što je, „Treba da pospremite sto kako bismo postavili za večeru.“

Promena jezika, udaljavanje od reči „pomoć,“ ne znači da treba da odbacite zahvalnost ili ne podstičete dobro ponašanje. Volim da kažem stvari poput, „Odlično si obavio taj zadatak. Izgleda tako lepo ovde!“ ili „Primetila sam koliko si se trudio oko tog zadatka. Hvala ti što si obavio tako sjajan posao.“

To može izgledati čudno na početku, i ponekad i dalje uhvatim sebe kako koristim reč „pomoć“ sa svojom porodicom, ali znam da se isplati boriti se za promenu jezika. Posebno ako to nauči moje sinove da preuzmu svoj deo odgovornosti u svojim budućim domovima i moju ćerku da ne nosi teret odgovornosti koji bi trebalo da bude zajednički.

Izvor: Huffington Post / Detinjarije.com