Ostrviti se na jednu sasvim simpatičnu i nepretencioznu pemicu, iz bojazni da će je deca shvatiti bukvalno, predstavlja ne samo potcenjivanje dece, već i duboko nerazumevanje umetnosti.
Piše: Jovana Papan
Danas sam bila na NOVA S televiziji, da branim jednu “subverzivnu” dečiju pesmicu koja je ovih dana učinila da (ako je verovati tabloidima) cela Srbija samo o poeziji razmišlja i diskutuje. Radi se, naime, o pesmici Dragomira Đorđevića “Ja sam bio srećno dete” koja se našla u čitanki za 2. razred osnovne škole, a koja iz vizure mučenog deteta koje roditelji teraju da vežba violinu opisuje ovo prilično gorko iskustvo na šaljiv način, sa sve zaključnim stihom “Violino, moj dušmane” (koji je posebno zaboleo konsternirani deo javnosti).
Elem, da li poezija koju danas serviramo deci kvari mladež pitaju se današnji roditelji i sa nostalgijom sećaju vremena našeg odrastanja, kada su bujale samo prave vrednosti (npr. pesmice tipa “Tito, Tito, to smo svi mi/I mama, i tata, i ja i ti”).
Ja sam neko ko se baš pronašao u ovoj pesmici, ali i neko ko zna da stvari nisu baš tako crno-bele. Mučeno dete koje su roditelji, dobro ne baš terali, ali recimo preklinjali da vežba violinu i završi nižu muzičku školu, na kraju je samo odlučilo da upiše srednju muzičku a posle i Fakultet muzičke umetnosti. Dakle, zahvalna sam, posle svega, što je bilo kako je bilo, što ne znači da sam za prisiljavanje dece da se po svaku cenu bave onim što ih ne zanima. Svoju decu, recimo, nisam gurkala u muzičku školu, ali opet, ne vidim baš ni neku suštinsku razliku između pritiskanja dece da nauče da sviraju neki instrument i teranja da uče i vežbaju matematiku. Decu prisiljavamo da rade mnoge stvari zato što u tom trenutku mislimo (nikada zaista to i ne znamo) da je to za njihovo dobro. Zašto što su deca, zato što često nisu u stanju da misle dalje od ovog trenutka (u kom bi se uvek radije igrali nego radili nešto što nije toliko zabavno), zato što će nam, u krajnjoj liniji, jednog dana zamerati što ih terali nismo (ako nam već ne zameraju što jesmo).
Što se poezije za decu tiče, u moru loših i osrednjih pesmica koje se nude deci, ostrviti se na jednu sasvim simpatičnu i nepretencioznu, iz bojazni da će je deca shvatiti bukvalno, predstavlja ne samo potcenjivanje dece, već i duboko nerazumevanje umetnosti.
“Detinjstvo baš i nije toliko srećno doba kao što se učinilo nekim pedagozima i agitatorima,” piše Duško Radović i dodaje da su deca “obespravljena, inferiorna, ograničena”. Međutim, Duško zna da nije rešenje otići u drugu krajnost u kojoj se deci trijumfalno skidaju okovi i daju sva sloboda i vlast: “To otprilike tako nekako i mora da bude,” priznaje on. I tu objašnjava funkciju, između ostalog, i poezije za decu, koja promiče dušebrižnicima sa početka priče: “Dečije igre i dečije knjige – to je jedan isti trenutak slobode, jedna radosna i potrebna iluzija.” Deca dakle možda nemaju moć, ali imaju kakvu-takvu mogućnost da kroz igru i umetnost artikulišu svoja osećanja i iskažu svoj protest.
Dakle, branim ovu pesmicu koja NE UČI decu da je kultura stvar za potcenjivanje, već ih uči, kao i sva umetnost, dobrom ukusu, uči ih da razmišljaju o svom iskustvu i doživljaju i kako se oni mogu pretočiti u neku novu vrednost koja je ispunjena duhom, i pruža malom čitaocu toliko neophodnu katarzu.
Branim, s druge strane, i roditelje koji svoju decu uče da se do cilja stiže često nimalo prijatnim radom, i koji znaju da je prepuštanje deteta “slobodi” često na štetu samog deteta. Naravno, ne i one koji svoje ambicije ostvaruju kroz svoje potomstvo i prave od deteta projekat u koji insvestiraju sa ciljem da jednog dana postigne što veću vrednost na tržištu ljudskih resursa.
Branim, na kraju, i decu, čija se sposobnost razumevanja i opažanja nijansi stalno potcenjuje, a koja su ovu pesmicu sigurno shvatila manje ozbiljno nego odrasli, koje su moralizatorski impulsi sprečili da uživaju u jednoj igrariji reči koja nikako ne pretenduje da bude nacrt državne kulturne politike već samo jedna gorko-šaljiva crtica iz sveta inferiornih koji to moraju da budu.
Izvor: Detinjarije.com
Slični članci koji vas mogu zanimati:
Najnoviji tekstovi iz kategorije: OBRAZOVANJE
Sastav osnovca rasplakao nastavnicu: “Želeo bih da budem televizor, da me porodica sluša kada govorim”
U jednoj Fejsbuk grupi u kojoj prosvetari iz Srbije dele priče iz škole pojavio se jedan sastav dečaka koji je oduševio mnoge. Nastavnica srpskog je podelila pismeni zadatak učenika osnovne...
Iskustvo nastavnika: Deca lepo prihvataju zabranu telefona u školama, problem samo pojedini roditelji
"Kada smo zabranili mobilne telefone u školi svi su rekli da će biti nemoguće to sprovesti. Sada hodam hodnicima i trpezarijom i nigde ne vidim nijedan telefon. Više ne slušam...
Nastavnici o lošim rezultatima na inicijalnim testovima: “Nekada su služili da utvrdimo znanja, a danas neznanje”
Stalna praksa na početku školske godine su provere znanja koje đaci donose iz prethodnih godina školovanja, takozvani inicijalni testovi. Oni se rade kako bi učitelji i nastavnici videli koliko deca...
Slika škole danas: Nastavnici prinuđeni da gledaju u ekrane dok deca gledaju u telefone ispod stola
"Poražavajuće je kada uđete u učionicu - vi neretko možete zateći nastavnike koji gledaju u ekran i decu koji gledaju u telefone ispod stola. Jel to ono što želimo? Ja...
tačka.
Sjajan tekst.
U potpunosti se slažem sa vama, sve ste lepo objasnili! Takvo potcenjivanje dece je strašno – čuj! da ga zaštitiš od mašte i sopstvenog razumevanja pesmice, a u eri kada imaju mobilne telefone i internet putem kojih su im dostupni raznorazni sadržaji – meni neshvatljivo. Pravda za pesmicu!