Odrasli kao “redari”

Svi zajedno su nas vaspitavali i zato nije moglo da se desi da veliki dečaci maltretiraju mlađe duže od par minuta. Uvek bi neko to prekinuo.

Piše: Snežana Golić, pedagog

Često čujem svuda oko sebe „kako smo mi kad smo bili mali…“, pa se tu nižu sećanja pročišćena od svega što nam se ne dopada.

Posebno za mene opasna je predrasuda da smo mi rasli prirodno i kao „tikva bez korena“, ispred zgrade i eto nekako porasli i postali umereni, lepo vaspitani i dobri drugari, bez trauma iz detinjstva. Mame i tate se nisu mešale u naše svadje.

Tačno, nisu puno mame i tate. Nisu morali, jer se ceo svet mešao. Komšija, prolaznik, stariji brat, tetka, prodavačica , čistačica – svi! Svi zajedno su nas vaspitavali i zato nije moglo da se desi da veliki dečaci maltretiraju mlađe duže od par minuta. Uvek bi neko to prekinuo. Kao zmija noge, sve loše smo krili od slučajnih prolaznika, a o poznanicima naših roditelja da ne govorim. E to su bili preduslovi da se roditelji ne mešaju.

Danas je slika drugačija, a forsira se trend „ne mešanja“, pa dolazimo do opasnosti da deca postanu „tikva bez korena“. Ne pozivam na roditeljske rasprave, međusobne svađe i slično, ali da pomognu detetu u procesu socijalizacije, budu mu blizu i uče ga kako se druži, čuva drugarstvo, kako se gradi i poštuje ekipa, da budu „redari“ koji paze da stariji ne diraju mladje i da dečaci ne tuku devojčice… to da! Bez toga i bez nekada moćnih vaspitača-slučajnih prolaznika, mnoga deca će patiti pod palicom ulice.