Odrasli, ponekad je dovoljno samo da ih saslušate, bez kritikovanja i pridikovanja

Nesigurnost, odustajanje, konflikti s roditeljima, profesori, škola, dosada, prve strasti i ljubavi, skrivena i javna pitanja, životni izbori. Uklapanje, još češće neuklapanje, sukobi sa sobom i svetom oko sebe, jednom rečju – odrastanje.

Sve ove teme srećemo u novoj knjizi za mlade Kreativnog centra – Početak nečeg velikog višestruko nagrađivane autorke Ivane Lukić.

Kako je nastala knjiga „Početak nečeg velikog“ i o čemu je?

Knjiga „Početak nečeg velikog“ prati odrastanje jedne devojčice – s jedne strane, kroz njene svakodnevne događaje, a s druge, kroz njena maštanja i nestvarni svet. Želela sam da opišem univerzalne probleme odrastanja (prihvatanje fizičkog izgleda, odnos s roditeljima, odnos s društvom, ljubav, prve veze…), kao i da mladi shvate da nisu jedini kojima se to dešava i da ne treba da se osećaju usamljeno i obeshrabreno. Takođe sam želela da kroz knjigu „provučem“ psihološke savete za odrastanje i ukažem na to da traženje pomoći od psihologa (ili nekog drugog stručnog lica) može da olakša proces odrastanja.

Kako biste vi definisali odrastanje?

Odrastanje je pronalaženje i prihvatanje sebe sa svim svojim vrlinama i manama. Buran proces tokom kojeg se preispitujemo, kritikujemo, bunimo, plačemo, smaramo, testiramo svoje i tuđe granice, sagledavamo okolinu očima odraslih ljudi a srcem deteta i polako „slažemo kockice“.

Šta je uloga odraslih u tom procesu?

Odrasli tokom odrastanja treba da budu podrška adolescentima – da imaju strpljenja za razne faze i raspoloženja, da bunt (a ponekad i bezobrazluk) adolescenta ne shvate lično, jer je njihovo ponašanje često izazvano nekim skrivenim unutrašnjim razlozima koji ni njima samim nisu uvek jasni. Odrasli treba da im pruže „prostor i mogućnosti“ za osamostaljivanje, ali da budu u njihovoj blizini, da prate šta se dešava i po potrebi reaguju. Takođe, da im daju slobodu ali da traže odgovornost i poštovanje granica (adolecenti probijaju granice, ali granice moraju da postoje da bi ih razbijali). Potrebno je i da pokušaju da pokažu empatiju za ono što muči adolecenta (bubuljica, neostvarena prva ljubav, razočarenje u prijatelja…), detektuju moguću nesigurnost u pozadini i želju da mu se pomogne. Ponekad je dovoljno samo da ih saslušaju, bez kritikovanja i pridikovanja.

Šta je najveći problem u komunikaciji roditelja i nastavnika s mladima?

Problem u komunikaciji može biti nedostatak vremena kod odraslih da saslušaju, porazgovaraju i shvate adolescenta i to što su zaboravili kako je njima bilo u tom periodu. Takođe, problem može biti u različitim vidovima komunikacije (mladi više komuniciraju putem društvenih mreža i ne snalaze se baš najbolje u direktnoj komunikaciji), zatim teže izražavaju svoje emocije, prikrivaju ih i imaju otpor prema autoritetima (roditelji, nastavnici). Odrasli ne bi trebalo da vrednuju, banalizuju ili potcenjuju ono što im adolescent kaže, već da ga jednostavno saslušaju, prihvate i pokušaju da ga razumeju.

Kako su na knjigu reagovali učenici s kojima radite, kako roditelji, a kako nastavnici?

Učenicima se izuzetno svidela jer su se pronašli u njoj i prepoznali neka svoja razmišljanja, emocije, potrebe i probleme s kojima se susreću. Odrasli ističu da su se prisetili svog odrastanja i da im je knjiga pomogla da bolje shvate današnje adolecente i razumeju šta im se dešava.

Koji su najveći problemi mladih s kojima se susrećete u svojoj praksi kao školski psiholog?

Kao školski psiholog susrećem se s najrazličitijim problemima – od problema sa učenjem, tremom, pažnjom, motivacijom, zatim ljubavnim problemima, raskidima, odbijanjima, prihvatanjem svog fizičkog izgleda, do uklapanja s vršnjacima, nerazumevanja s roditeljima… Kao ozbiljnije probleme izdvojila bih porodično nasilje, apatičnost, anksioznost, depresivnost kod sve većeg broja mladih.