Klark je tada rekao da je biblioteka promenila njegov život. Pre nego što se preselio u biblioteku, nije baš voleo da čita i niko iz njegove porodice nije završio srednju školu. A onda je počeo da obraća pažnju na knjige i svaki put kad bi pročitao nešto novo, bio bi zadivljen. Nalazio bi sebe kako hoda između polica i bira naslove koje će poneti u čitaonicu ili u sobu da bi celu noć čitao. To je promenilo njegov pogled na svet.
Život u biblioteci mu je dao želju za znanjem, što je dovelo do toga da on bude prvi u porodici ko je završio srednju školu i upisao koledž. U toku ceremonije dodele diploma, govorio je kako je ta želja prešla na njegovu ćerku, koja je u bibilioteci živela do svoje pete godine. Jedna od njenih omiljenih uspomena je silazak na drugi sprat biblioteke – dečiji sprat – sa njenim dedom dok je čistio. “Imala sam ceo sprat samo za sebe, i knjige, i slagalice, i sve što je tu bilo“ – kaže ona. Nedeljom, posle zatvaranja, vreme je provodila čitajući knjige, ležala je na strunjačama za decu i igrala se. „Nisam se osećala čudno jer sam živela u biblioteci, zato što je to bilo sve što znam. To je bio naš dom. Kada sam malo porasla, shvatila sam da nemaju svi toliko knjiga u svojim domovima.“
Život u biblioteci je divan, kao što bi svaki ljubitelj knjiga zamišljao. Magično je, naročito nedeljom posle zatvaranja, kada je ceo prostor pripadao porodici.
Danas, posle renoviranja koje je koštalo 4,4 miliona dolara, ostava gde se Džamila igrala, postala je svetlo i otvoreno programersko odeljenje za tinejdžere. Stan u kom je porodica živela je postao moderni prostor za časove jezika i programa tehnologije.
Ali i dalje na neki način deluje blisko Klarkovima. „Unutrašnjost je totalno različita, ali prostor je isti, sa istim prozorima, tako da je i nova i stara“ – kaže Ronald Klark. „Osećam nostalgiju za starim, ali sam uzbuđen zbog novog.“
Atlasobscura.com
Tekst prevela: Nevena Vuksanović
Izvor: Od knjige do duše
