Ono, kad pošalješ dete sa babom i dedom na selo....

Ta zamisao, da ti dete ode negde sa tvojim roditeljima je samo jedan kratak, prekratak period primamljiva i divna…Dok ne kreneš da dete pakuješ, i dok se ne setiš šta sve ti misliš da je tvoja mama zaboravila…

Piše: Jasmina Jovanović

Kao prvo, moji roditelji su odgajili troje dece. Jeste,troje, i svi smo mi ispali (nije što smo moji, nego stvarno) baš onako kul. Normalni, mladi ljudi. Nikakve doktorske disertacije i zlatne medalje nemamo (nažalost) ali sve u svemu – kakve su nam bile prilike u zemlji i ekonomski status roditelja – mi smo normalni ljudi koji rade, imaju svoje porodice i svoju decu. Bez poroka, problema i svega što je danas moderno.

Isto tako ne postoji ništa što bih zamerila njihovom načinu na koji smo vaspitavani, štaviše – tu neku lakoću postojanja i odgajanje dece opušteno, bez stresa, verujući u njih i njihove izbore sa zadovoljstvom sam prekopirala. Pala si ako nisi bila pažljiva, nema plakanja radi drame, samo ako stvarno boli… Sve što možeš sama probaj sama. Što ne možeš slobodno pitaj. Slatkiši su skupi i glupi. Skoro sve što radimo – sigurno postoji deo u kome možeš biti od pomoći. Gledaj svoja posla i ne osuđuj, nemaš pojma kako je (recimo nekoj osobi) i nećeš ni imati, jer to naprosto nisi ti. Ugrubo i ukratko, to su bila neka neizgovorena ali primerima pokazana načela. I sve je bilo onako kako treba – blaga oskudica i puno ljubavi.

Ja sam bila nekog drugog dete

Sa takvim roditeljima naravno da ćeš pustiti svoje jedanaestogodišnje dete da ide na selo. Divno, daleko, zabačeno selo, “malotaknute” prirode, gde si i ti provodila raspuste.

Samo, ima jedan problem, i nisam tačno znala kako bih ga definisala sem –moje tj. majčino neprisustvo, ali moj kolega je to duhovito definisao: ”Pa da, ti kad si bila mala, ti si bila nekog drugog dete. A sada tamo ide baš tvoje dete!“

Krvoločni krpelji i zlo sunce

Nije mi trebalo dugo da se setim krpelja.Tamo je sada ofanziva jer vegetacija na planini kasni u odnosu na Beograd, zubati krvoločni krpelji samo čekaju moju belu, jedanaestogodišnju bebu da joj povrate u krv onu opaku bakteriju i zaraze je Lajmskom bolešću. Moja mama će je pregledati svako veče, ali ona ne vidi dobro a uporno odbija da nosi naočare. Sigurno će joj nešto promaći. Baš onaj zaraženi…Panika me obliva hladnim znojem…

Zatim to opako, zlo sunce! Dobiće sunčanicu, ići će bez šešira. Izgoreće, neće mazati kremu za sunčanje jer će moji roditelji reći: “troje dece nam sve godine ne izgoreše na suncu, pa nećeš ni ti!” Kakve pomade, to je čista hemija! Izgoreće, majke mi! A gore je vazduh razređeniji i ozonski omotač je oštećen i upadni ugao sunca je… Svašta mi pada na pamet.

Ne dao ti Bog što ti majka misli!

A onda, krpelji i sunce padaju u zapećak. Lepo osećam kako mi se ledi krv u žilama. To je Kopaoničko pobrđe, dva brda preko je administrativna granica sa Kosovom… Ovih dana kada decu kidnapuju kao što se skupljaju štenci pored puta, oni zubati krpelji su male mace, naspram onoga što je meni palo na pamet… Jao! Ovo je već možda i neka dijagnoza, ja bih rekla da me drma neki paranoidni sindrom… Sad znam zašto se kaže “Ne dao ti Bog ono što ti majka misli!” Ne dao nikome, stvarno. Jedva nekako odagnam crne misli, i pokušavam da se usredsredim na pakovanje. Po principu – sve što poneseš od lekova neće ti zatrebati, ja naravno preterujem. Neka, ako ponese, neće joj trebati. Najbliži lekar je udaljen 40 km od sela. Autobus do tamo ide tri puta dnevno, pa nek neko kaže da sam paranoja… A jesam, sama priznajem.

Ovo je već možda i neka dijagnoza, ja bih rekla da me drma neki paranoidni sindrom… Sad znam zašto se kaže “Ne dao ti Bog ono što ti majka misli!”

I tako kad se jedva nekako sa Kosova prebacihna pakovanje peškira i čarapa, setim se ja koliko tamo ima zmija! Ej ti, zmija! I to ne smukulja i belouški kao kod nas, nego baš onih otrovnica najgorih – poskoka i šarke! Sad već osećam i neki vid tahikardije… srce se zapanjilo mojim mislima… Lepo osećam neko preskakanje, neku aritmiju… Obustavim pakovanje, sednem da malo smirim misli, ali avaj, prsti sami pitaju čika Gugla – kucam stanište šarki i poskoka. Naravno visoko u planinama… naravno Kopaonik… naravno leto i kamenjari i obodi šuma… Onda užasavajuća činjenica: poskok ne skače – ime je dobio jer se popne na drvo da lovi ptice koje su mu hrana, pa se onda skotrlja sa drveta!!! Super! Baš super što ne skače. nego pada sa drveća ljudima na glavu! Sad mi je jasno da moje dete ne može nikuda bez mene da ide! Inače taj akrep od zmije ne lovi po najjačem suncu kad se i ljudi sklanjaju, nego lepo krene u lov po hladovini, predveče kad pošten svet krene da šeta po šumama u nadi da su se zmije site nasunčale i otišle u svoje rupe!

Stazama svog detinjstva

Dok ja tako lagano ali čvrsto donosim odluku da mi dete ostaje kod kuće, ulazi ona u sobu i ushićeno mi priča kako će mi slikati moje drvo (zapamtila je sunce moje , mamin omiljeni stogodišnji hrast!), kako će nizati na vlat trave šumske jagode one što mirišeš na njih tri dana nakon jela i kad ih bereš pucketaju, pa ih zovu pucke, i kako jedva čeka da joj baba sprema lisičarke i vrganje i kako će mi sušiti one starije vrganje na kartonu, isečene u listiće na suncu, pa mi doneti da ih stavljam u jelo (zna ona da bih svaki obrok na svetu zamenila za planinske pečurke!). Ja, slušam hipnotisana, slike same izranjaju, to divno detinjstvo na planini, sve radosti i lepote ponovo su mi pred očima. Na trenutak zaboravim na sve one strahote kojih sam se setila. Pomislim koliko smo sena sakupili – niko nas nije terao, nego smo sami hteli, i zmije su bežale od nas, a ne mi od njih. Gde smo se sve peli, šta smo sve brstili, u kolike nepregledne žbunove kupina smo ulazili da bi smo svaku pozobali, vodu smo pili samo li vidimo kladenac. ”Čim prođe tri kamena“, rekla nam je naša baba, “može da se pije“. I pila je i poživela 92 godine. Nikakve provere ispravnosti nije bilo. I voda je bila čovekoljubiva tada. Planina nas je čuvala, kao svoja planinska čeda, i niko nam ništa nije mogao… Niko se nije prehlađivao jer se posle 7 uveče ložio smederevac, oblačio u sred leta džemper i pilo sveže pomuženo mleko koje je mirisalo na planinsko bilje…

I tako već uronila u sopstvene misli, prestanem da je slušam i mislima lutam sama stazama svog detinjstva, i pitam se ko ima pravo da joj uskrati sve to kada na svakom delu planete ima neka otrovnica, neka kriminalna grupa, neki krpelji i ko zna šta sve još ne. Kad već imamo selo, i kad već, hvala Bogu, imam žive i zdrave roditelje koji su voljni da se bave unucima, planinare sa njima i uče ih da razlikuju kantarion od bunike – ko sam ja da izmišljam opasnosti i paranoišem se, i cvikam. Pa da, majka…

A onda se setim lekovitog stiha iz knjige nad knjigama: ”A ko od vas brinući se može dodati rastu svom jedan lakat?” pa se smirim i nastavim da pakujem moju jedanaestogodišnju belu bebu…

Prethodni tekstovi autorke