Ono, kad pošalješ dete sa babom i dedom na selo….

 Krvoločni krpelji i zlo sunce

Nije mi trebalo dugo da se setim krpelja.Tamo je sada ofanziva jer vegetacija na planini kasni u odnosu na Beograd, zubati krvoločni krpelji samo čekaju moju belu, jedanaestogodišnju bebu da joj povrate u krv onu opaku bakteriju i zaraze je Lajmskom bolešću. Moja mama će je pregledati svako veče, ali ona ne vidi dobro a uporno odbija da nosi naočare. Sigurno će joj nešto promaći. Baš onaj zaraženi…Panika me obliva hladnim znojem…

Zatim to opako, zlo sunce! Dobiće sunčanicu, ići će bez šešira. Izgoreće, neće mazati kremu za sunčanje jer će moji roditelji reći: “troje dece nam sve godine ne izgoreše na suncu, pa nećeš ni ti!” Kakve pomade, to je čista hemija! Izgoreće, majke mi! A gore je vazduh razređeniji i ozonski omotač je oštećen i upadni ugao sunca je… Svašta mi pada na pamet.

Ne dao ti Bog što ti majka misli!

A onda, krpelji i sunce padaju u zapećak. Lepo osećam kako mi se ledi krv u žilama. To je Kopaoničko pobrđe, dva brda preko je administrativna granica sa Kosovom… Ovih dana kada decu kidnapuju kao što se skupljaju štenci pored puta, oni zubati krpelji su male mace, naspram onoga što je meni palo na pamet… Jao! Ovo je već možda i neka dijagnoza, ja bih rekla da me drma neki paranoidni sindrom… Sad znam zašto se kaže “Ne dao ti Bog ono što ti majka misli!” Ne dao nikome, stvarno. Jedva nekako odagnam crne misli, i pokušavam da se usredsredim na pakovanje. Po principu – sve što poneseš od lekova neće ti zatrebati, ja naravno preterujem. Neka, ako ponese, neće joj trebati. Najbliži lekar je udaljen 40 km od sela. Autobus do tamo ide tri puta dnevno, pa nek neko kaže da sam paranoja… A jesam, sama priznajem.

Ovo je već možda i neka dijagnoza, ja bih rekla da me drma neki paranoidni sindrom… Sad znam zašto se kaže “Ne dao ti Bog ono što ti majka misli!”

I tako kad se jedva nekako sa Kosova  prebacihna pakovanje peškira i čarapa, setim se ja koliko tamo ima zmija! Ej ti, zmija! I to ne smukulja i belouški kao kod nas, nego baš onih otrovnica najgorih – poskoka i šarke! Sad već osećam i neki vid tahikardije… srce se zapanjilo mojim mislima… Lepo osećam neko preskakanje, neku aritmiju… Obustavim pakovanje, sednem da malo smirim misli, ali avaj, prsti sami pitaju čika Gugla – kucam stanište šarki i poskoka. Naravno visoko u planinama… naravno Kopaonik… naravno leto i kamenjari i obodi šuma… Onda užasavajuća činjenica: poskok ne skače – ime je dobio jer se popne na drvo da lovi ptice koje su mu hrana, pa se onda skotrlja sa drveta!!! Super! Baš super što ne skače. nego pada sa drveća ljudima na glavu! Sad mi je jasno da moje dete ne može nikuda bez mene da ide! Inače taj akrep od zmije ne lovi po najjačem suncu kad se i ljudi sklanjaju, nego lepo krene u lov po hladovini, predveče kad pošten svet krene da šeta po šumama u nadi da su se zmije site nasunčale i otišle u svoje rupe!

Detinjstvo, sekund dnevno, u nezaboravnom filmu jednog tate

Majčinstvo u 20/30/40-im: Maja Rogan

Za vršnjačko nasilje krivi su roditelji-predatori

Majčinstvo u 20/30/40-im: Vesna Konja

Neću da moja deca pamte patike od 200 evra!

Čitajući neki tekst na nekom stranom sajtu (barem onoliko koliko mi moj engleski to dozvoljava) o tome po čemu deca, kad odrastu, pamte svoje roditelje, zapitala sam se: Po čemu...

Svi izgovori savremenog roditelja

Kako bi izgledao sadržaj koji bi jedan devetogodišnjak trebalo svakodnevno da prati na društvenim mrežama, pa da to do te mere zabrine njegove roditelje i nastavnike, da nešto zaista i...

“Juri me po Instagramu reklama koja nudi spa princeza paket za devojčice od 6 godina”

Juri me već 10 dana, po Instagramu, reklama koja nudi spa Princeza paket za devojčice od 6 do 12 godina. Kažu nešto tipa da svaka devojčica sanja da bude princeza...

Šta kada dete naleti na neprimeren sadržaj na internetu?

Piše: Katarina Jonev Ćiraković Edukator za bezbednost dece na internetu i autor knjige ,,Bezbednost dece na internetu – vodič za roditelje” Internet je pun svega i svačega, složićete se, a naročito...