Evoluciona važnost opasne igre
I drugi mladi sisari uživaju u opasnoj igri – mladunci koza skačući po strmim liticama, a mlade šimpanze ljuljajući se na lijanama i prebacujući se s jedne na drugu. Većina mladunaca sisara provodi mnogo vremena jureći se međusobno i igrajući se borbe, takođe uživajući u sopstvenoj ranjivosti.
Sa evolucione tačke gledišta, postavlja se pitanje: Zašto postoji rizična igra? Ona može dovesti do povreda i (vrlo retko) do smrti. Činjanica da rizično ponašanje nije izumrlo pokazuje da dobrobiti od ovakvog ponašanja premašuju rizike. Ali, koje su dobrobiti? Laboratorijska istraživanja na životinjama daju nam neke odgovore.
Naučnici su, proučavajući pacove kojima je uskraćena igra tokom razvoja, utvrdili da bez igranja, pacovi ne mogu da nauče da kontrolišu strah i bes. Kada rade opasne stvari, mladunci “doziraju” sebe količinama straha koje mogu da podnesu, učeći kako da s njim izlaze na kraj. Slično je i sa besom koji se pojavljuje prilikom koškanja sa drugim mladuncima. Da bi se igra nastavila, bes se mora prevazići i držati pod kontrolom. Igra je način na koji sisari uče da regulišu svoje emocije, pripremajući se za opasne situacije koje će iskusiti u stvarnom životu.
„Činjanica da rizično ponašanje nije izumrlo pokazuje da dobrobiti od ovakvog ponašanja premašuju rizike.“
Štetne posledice nedostatka igre u današnjem društvu
Na osnovu tih istraživanja, Sendseterova je predvidela da bi društvo sastavljeno od dece kojoj je uskraćena rizična igra tokom detinjstva, bilo društvo sa porastom neuroza i psihopatologija. Izgleda da je ta budućnost o kojoj je ona pisala već stigla.
Toga dana sam izgubio svoju devojčicu, ali sam dobio hrabru mladu ženu
Tokom poslednjih 60 godina, u našoj kulturi došlo je do dramatičnog smanjenja prilika za slobodnu dečiju igru, bez kontrole odraslih i mogućnosti za rizično igranje. Tokom istih ovih 60 godina, svedoci smo stalnog porasta svih vrsta dečiji mentalnih poremećaja, posebno emocionalnih.
„Igra je način na koji sisari uče da regulišu svoje emocije, pripremajući se za opasne situacije koje će iskusiti u stvarnom životu.“
Osvrnimo se na listu šest vrsta opasne igre. U 50-im godinama, čak i mala deca igrala su se na svih šest načina, a roditelji su to dozvoljavali (makar ne bili uvek srećni zbog toga). Sada bi takve roditelje, komšije i nadležne institucije optužili za nemar.
