Opasnost od povratka u školu

Razvojni psiholog Piter Grej, na sajtu “Psajholodži tudej” pita se da li je škola, kako danas izgleda i funkcioniše, dobra za mentalno zdravlje dece?

“Zamislite odlazak u školu kao posao na kome morate apsolutno da slušate svog šefa – od toga šta da radite, kako da to uradite i kada to uradite. Pritom, vi čak na smete ni da se pomerate dok vam šef to ne odobri. Svaki komad vašeg rada procenjuju i upoređuju svaki dan i uvek očekuju više.” piše Piter Grej, upoređujući školu sa zaposlenjem. Po njegovim rečima, obrazovanje je postalo toliko obimno, da je ono ekvivalent posla sa punim radnim vremenom – psihološki stresnog i nezdravo sedelačkog. Posla za koji dete nije plaćeno i samim tim koji mu ne pruža osećanja nezavisnosti i ponosa, sa kojima bi izašlo sa pravog, plaćenog posla.

Još gore, to je posao od koga deca ne smeju da odustanu. Bez obzira na to koliko tamo pate, oni su primorani da nastave ukoliko nemaju prosvetljene i imućne roditelje koji imaju sredstava, znanja i volje da ih spasu takvog školovanja. A osnovno školsko obrazovanje je zakonom obavezno, zar ne? Uključujući domaće zadatke, deca često više vremena provedu u učenju nego njihovi roditelji na istinskom poslu.

Neke verodostojne ankete su dokazale da su deca, posebno tinejdžeri, manje srećna u školi nego u bilo kom drugom okruženju gde se redovno nađu. Takođe, da je povećan obim školovanja, uz smanjenu slobodu van škole, direktno povezan, već decenijama, sa povećanom stopom psihijatrijskih poremećaja kod mladih ljudi, uključujući i velike depresije i anksiozne poremećaje.

Sada, zajedno sa euforičnim reklamama za školski pribor pod sloganom “Povratak u školu”, ne mogu a da se ne zapitam, da li još negde osim u knjižarama bude povećana posećenost dece i roditelja kada počne škola?

Da li se možda i posete dečijim psiholozima i psihijatrima povećavaju u toku školske godine?

U prilično opsežnoj potrazi za pouzdanim podacima, našao sam samo jedan javno dostupan dokument o tome, u članku koji se bavi hitnim posetama dečijem psihijatru. Ključna stvar koja mi je upala u oči je da su ovakve posete dramatično porasle u poslednjih nekoliko godina.

Čak i brz pogled na grafikon, u periodu od 2003.do 2013. govorio je da je svake godine broj poseta opadao u leto i vaskrsavao tokom školske godine:

Jan 145

Feb 130

Mar 174

Apr 156

Maj 185

Jun 102

Jul 74

Avg 66

Sept 103

Okt 145

Nov 120

Dec 124
Baš kao što sam predvideo, jul i avgust su meseci sa daleko najmanje dečijih poseta psihijatru. Zanimljivo ali skoro predvidivo, i septembar je relativno nizak. Čini se da je to mesec još relativno opuštenog zagrevanja u školi.

Ako je neko hteo da ovu vrstu problema pripiše vremenskim neprilikama zimskih meseci, neka se ne zavarava i neka pogleda podatke iz meseca maja. To je mesec savršenog vremena ali i najteži mesec škole. Maj je mesec završnih testova i zaključivanja ocena a posećenost psiholozima i psihijatrima je izuzetno visoka.

Ovo doduše jesu podaci iz samo jednog dečijeg centra za mentalno zdravlje. Voleo bih da se više ljudi i stručnjaka zainteresuje za ovu temu. Kao i da se stvari promene na bolje, kada je način i obimnost školovanja u pitanju.

A do tada, ako ste i sami roditelj školskog deteta, imajte na umu navedene podatke i pomozite vašem detetu da početak školske godine prebrodi uz što manje patnje i stresa. I nikad ne zaboravite najvažniju stvar od svih: nije u prirodi dece da po ceo dan sede!

Priredila Jasmina Jovanović

Izvor: Psychology Today