Savremeno školovanje podanika

„Pozivam vas da se pridružite pravoj zaveri, nazovite je javnom zaverom, sa stvarnim posledicama za milione stvarnih života.“
Džon Tejlor Gato

Neka upravljaju sami sobom

Ponekad mi se u rukama nađe knjiga od čijeg mi se sadržaja uzburkaju emocije, izbiju mi suze na oči, tresu mi se ruke, i svaki čas bih se lupao po čelu. Dogodilo mi se to ubrzo nakon što sam počeo da čitam knjigu američkog (penzionisanog) nastavnika Džona Tejlora Gatoa, “Oružja za masovno poučavanje – Putovanje nastavnika kroz mračni svijet obaveznog školovanja” (Algoritam, 2010., prevela Asenka Kramer). Znate onaj osećaj kad vam neko lepo, crno na belo, izloži upravo vaša razmišljanja, uobičajeno raspršena i nefokusirana, vaše sporadične uvide i mračne slutnje, ali sada precizno uobličene i temeljno potkrepljene mnoštvom važnih činjenica koje odjednom rasteraju maglu iz vašeg uma, otkrivajući istinu koju ste nazirali, koju ste priželjkivali i istovremeno je se plašili. Jer, da, sve ono čega sam bio nejasno svestan, sve one priče o tome kako školovanje kakvo jeste decu zapravo zatupljuje, čineći od njih potrošnu robu za funkcionisanje sistema, reproduktivni materijal za novu generaciju poslušnika, ropsku masu mediokriteta koji neće znati da se pobune, sve one slutnje da institucionalizovano obrazovanje ne pridonosi istinskom obrazovanju ljudskog bića, osobe, nego da isto ustvari spečava, sve se to, u svetlu činjenica koje nam nudi Dž. T. Gato, pokazuje kao istinito.

“Počeo je da se pita nisu li škole kakve poznajemo i zamišljene kako bi osigurale da nijedno dete zapravo nikad zaista ne odraste, tj. da nauči što manje.”

Treba napomenuti da se Gato bavi prvenstveno američkim školskim sistemom, ali, mutatis mutandis, ono o čemu piše primenjivo je i na našu situaciju, posebno u svetlu sve očigledijeg prihvatanja američkih obrazovnih „postignuća“. Knjigu započinje zapažanjem da je, nakon trideset godina predavanja u „nekim od najgorih škola na Menhetnu, i u nekim od najboljih“, postao stručnjak za – dosadu. Dosadno je bilo deci („…rekli su da je rad glup, da nema smisla i da su sve to znali odranije“), a dosadno je bilo i njemu i njegovim kolegama. Ne znam da li mi je bilo lakše ili teže kad sam pročitao da je „dosada… uobičajeno stanje školskih nastavnika“, i da „svako ko provodi vreme u zbornici može posvedočiti o niskom nivou energije, kukanju, malodušnosti“. Koga nastavnici krive za to što se tako osećaju? Naravno – decu, koja za dosadu okrivljuju njih – nastavnike. U svakom slučaju, prepoznavanje je bilo skoro pa stopostotno.

Roditelji u Španiji protestuju protiv preobinih domaćih zadataka

Kazna za nesavesne roditelje učenika

Najveće jezičke zablude u srpskom jeziku

Od septembra jednosmenska nastava u ove 204 škole

Nastavnica koji svojim đacima pravi igračke po njihovim crtežima

Nastavnica jedne autralijske škole obradovala je svoje učenike za Božić tako što im je kao iznenađenje napravila plišane igračke inspirisane njihovim crtežima. Svih 22 đaka šestog razreda dobili su plišane...

Nagrada za najboljeg gimnazijskog profesora nosiće ime Jovana Kneževića

U svečanoj sali Šeste beogradske gimnazije održana je komemoracija profesoru Jovanu Kneževiću koji je preminuo u subotu. Komemoraciji, koja je počela minutom ćutanja, u punoj sali prisustvovali su nekadašnji učenici...

Neću više da crvenim na roditeljskom!

Dan kao i svaki drugi. Razdragana sam napustila kancelariju, svratila do pijace po neki zeleniš i krenula po sina u školu. – Mama, zvala te je učiteljica da sutra dođeš...

Dobrica Erić: Pismo učitelju

Dragi gospodine Učitelju, ne znam Da li si na ovom ili onom svetu Tvoja reč je za mene bila kao sezam Kojim se otvaraju gradine u cvetu. Naučio si me...