Detetu nisu potrebni samo hrana, san, sigurnost i briga. Potreban mu je i osećaj da negde pripada – porodici, grupi vršnjaka, odeljenju, sportskom timu ili zajednici u kojoj se oseća prihvaćeno.
Pripadati ne znači samo biti fizički prisutan među drugima. To znači osećati: „Ovde imam svoje mesto. Ovde sam važan. Ovde mogu da budem ono što jesam.“
Upravo taj osećaj predstavlja jedan od važnih temelja emocionalnog razvoja deteta.
Šta za dete zapravo znači pripadnost?
Osećaj pripadnosti nastaje kada dete zna da je voljeno i prihvaćeno čak i onda kada pogreši, kada nije najbolje, kada se naljuti ili kada se ne slaže sa drugima.
Dete koje oseća da pripada ne mora neprestano da zaslužuje svoje mesto. Ono zna da njegov odnos sa roditeljima, prijateljima ili grupom neće nestati zbog jedne greške, loše ocene ili neuspeha.
To ne znači da će mu svako ponašanje biti dozvoljeno. Možemo postaviti granicu i istovremeno sačuvati odnos:
„Ne mogu da dozvolim da udaraš brata, ali tu sam da ti pomognem da se smiriš.“
Poruka koju dete tada dobija nije: „Loš si i ne želim te“, već: „Ovo ponašanje nije prihvatljivo, ali ti i dalje pripadaš ovoj porodici.“
Zašto pripadnost deci toliko prija?
Kada se oseća prihvaćeno, dete ne mora svu svoju energiju da troši na pitanje da li ga drugi vole, da li je dovoljno dobro i da li će biti odbačeno. Osećaj sigurnosti omogućava mu da se opusti, istražuje, postavlja pitanja, uči i pokušava ponovo nakon neuspeha.
Deca koja osećaju da negde pripadaju lakše traže pomoć, otvorenije govore o svojim problemima i spremnija su da sarađuju. Kada znaju da nisu sama, neprijatna iskustva postaju podnošljivija.
Osećaj pripadnosti može da doprinese:
- emocionalnoj sigurnosti
- razvoju samopouzdanja
- lakšem stvaranju prijateljstava
- boljoj saradnji
- većoj motivaciji za učenje
- lakšem suočavanju sa greškama i neuspesima
- spremnosti deteta da zatraži pomoć kada mu je potrebna
Detetu nije važno samo da čuje da je voljeno. Potrebno mu je da to prepozna u svakodnevnom životu – u načinu na koji ga slušamo, uključujemo, pozdravljamo, čekamo i prihvatamo.
Porodica je prvo mesto kojem dete pripada
Porodica je prva zajednica u kojoj dete uči šta znači biti nečiji. Tu stiče prve predstave o tome da li su njegove potrebe važne, da li sme da pokaže osećanja i da li će biti prihvaćeno i kada nije poslušno, raspoloženo ili uspešno.
Osećaj pripadnosti grade i sasvim male, svakodnevne stvari:
- zajednički obroci
- porodični rituali i male tradicije
- interne šale i porodične priče
- vreme provedeno bez telefona
- uključivanje deteta u dogovore primerene njegovom uzrastu
- razgovor o tome kako je ko proveo dan
- zadaci kojima dete doprinosi porodičnom životu
Kada dete postavi sto, zalije biljke, pomogne oko mlađeg brata ili učestvuje u planiranju vikenda, ono ne uči samo odgovornost. Dobija važnu poruku: „Ja ovde doprinosim. Moje prisustvo je važno.“
Detetu je važno da pripada i među vršnjacima
Kako dete odrasta, sve značajnije postaje pitanje: „Da li me druga deca prihvataju?“
Prijateljstva, vrtićka grupa, odeljenje, sportski klub i druge aktivnosti postaju mesta na kojima dete otkriva kakvo je u odnosu sa drugima. Tu vežba dogovaranje, saradnju, rešavanje sukoba, deljenje i poštovanje različitosti.
Zbog toga isključivanje iz igre, izostavljanje sa rođendana ili osećaj da nema svoje mesto u odeljenju odraslima ponekad mogu izgledati kao prolazne sitnice, dok ih dete doživljava veoma intenzivno.
Rečenica „Ma, nije to ništa“ tada mu neće mnogo pomoći. Važnije je reći:
„Vidim da te je to povredilo.“
„Razumem zašto ti je bilo važno da budeš deo toga.“
„Hajde da vidimo šta možeš da uradiš i kako mogu da ti pomognem.“
Cilj nije da roditelj reši svaki problem umesto deteta, već da ono zna da kroz problem ne mora da prolazi samo.
Kada dete pokušava da zasluži pripadnost
Potreba za pripadanjem toliko je snažna da dete ponekad može da promeni svoje ponašanje samo da bi bilo prihvaćeno. Može da se smeje nečemu što mu nije smešno, učestvuje u zadirkivanju drugog deteta, prati grupu iako mu je neprijatno ili krije svoje mišljenje iz straha da će biti odbačeno.
Zbog toga je važno da dete istovremeno razvija dve poruke:
„Važno je da pripadam.“
i
„Ne moram da izgubim sebe da bih negde pripadao.“
Dete koje kod kuće oseća prihvatanje ima sigurnu osnovu iz koje lakše bira odnose u kojima može da bude svoje. Ono i dalje može želeti odobravanje vršnjaka, ali će lakše prepoznati kada cena tog prihvatanja postaje previsoka.
Pripadnost ne znači uklapanje po svaku cenu
Postoji važna razlika između pripadanja i prilagođavanja iz straha.
Kada dete pripada, ono oseća da ima mesto među drugima iako nije potpuno isto kao oni. Kada pokušava samo da se uklopi, može imati utisak da mora da sakrije delove sebe kako ne bi bilo odbačeno.
Zdrava zajednica ne traži od deteta da bude najbolje, najglasnije, najpopularnije ili uvek poslušno. Ona mu ostavlja prostor da govori, pogreši, uči, razlikuje se i ipak ostane prihvaćeno.
Zato je važno da dete ne učimo samo kako da pronađe društvo, već i kako da prepozna ljude uz koje se oseća sigurno, poštovano i slobodno da bude ono što jeste.
Kako roditelji mogu da jačaju detetov osećaj pripadnosti?
Nisu potrebni veliki gestovi. Pripadnost se najčešće gradi u malim, ponovljenim iskustvima.
Roditelji mogu da je podstaknu tako što će:
- pokazati detetu da se raduju njegovom dolasku
- saslušati ga bez trenutnog ispravljanja i procenjivanja
- odvojiti vreme u kojem ima njihovu punu pažnju
- negovati zajedničke rituale
- uključiti ga u porodične zadatke i odluke
- govoriti o njegovim postupcima, a ne etiketirati njegovu ličnost
- pokazati da sva osećanja imaju mesto, iako sva ponašanja nisu dozvoljena
- upoznati njegove prijatelje i interesovanja
- pomoći mu da pronađe grupu u kojoj može da razvija ono što voli
- redovno ga podsećati da ljubav ne zavisi od uspeha
Ponekad je dovoljna i jednostavna rečenica:
„Drago mi je što si baš ti deo naše porodice.“
Detetu je potrebno mesto na kojem ne mora da dokazuje da ga zaslužuje
Deca će tokom odrastanja menjati prijatelje, odeljenja, interesovanja i grupe kojima pripadaju. Susretaće se i sa prihvatanjem i sa odbijanjem.
Ne možemo ih zaštititi od svakog osećaja usamljenosti, ali možemo da im pružimo čvrstu osnovu: dom i odnos u kojem znaju da imaju svoje mesto.
Jer dete koje oseća da negde istinski pripada lakše istražuje svet. Može da ode među druge, da pokuša, pogreši i vrati se – znajući da postoji mesto na kojem njegova vrednost nije dovedena u pitanje.
A možda je jedna od najvažnijih poruka koju dete može da ponese iz svog doma upravo ova:
„Ne moram da budem savršen da bih bio voljen. Ne moram da budem isti kao drugi da bih pripadao.“
