Osobenosti "šokantnog" korejskog vaspitanja

Korejska deca spavaju u kolicima u bučnim supermarketima, izlaze napolje na minusu bez kape, klanjaju se starijima u znak pozdrava, a ako ih obuzme napad histerije, udaraju nogama i padaju na zemlju i praćakaju se kao ribe na suvom. Treba li reći da je Južna Koreja jedna od „naj-kids-frendli“ zemalja na svetu? Ovde svi prosto obožavaju decu, a mame se lako opraštaju od karijere u korist odgajanja dece.

Piše: Veronika Jakubovič

Većina korejske dece ne viđa stranca svaki dan i ne znaju kako da se u takvoj prilici ponašaju, plaše se da ne ispadnu nevaspitana i zato se veoma stide. Strance doživljavaju na nivou Snežnog čoveka.

Kroz istoriju gledano, Koreja je država kolektiviteta sa jasno izraženom hijerarhijskom strukturom. Zato je prirodno što se deca kroz vaspitanje od najranijeg detinjstva privikavaju na takvu kulturu. Na primer, u obdaništu, u prisustvu starijih, vaspitačice prilaze deci i naginju im glavu, učeći ih da se tako, u znak poštovanja, pozdravlja odrasla osoba.

Roditeljima ređe, ali dedi i babi Korejci se uvek obraćaju sa „vi“. Kod njih se to postiže određenim gramatičkim konstrukcijama. A sve počinje time što od detinjstva uče decu da shvate gde im je mesto, između ostalog i na taj način što je, prilikom upoznavanja, veoma važno da se sazna uzrast deteta tačno u mesec. Kao rezultat toga, deca se u parku jedno drugom ne obraćaju po imenima nego „stariji/mlađi brat“, „starija/mlađa sestra“. To ne znači da su sva deca međusobno rođaci, već je to samo forma označavanja sebe i drugih u kolektivu. Ova navika ne prestaje sa odrastanjem – devojke se svojim momcima ne obraćaju po imenu, nego – „stariji brat“.

U vrtićima je ogroman broj slinave dece. U Koreji praktično ne postoji „bolovanje zbog nege deteta“. Bolovanje – to je kad čovek zaglavi u bolnicu…

U vrtićima je ogroman broj slinave dece. U Koreji praktično ne postoji „bolovanje zbog nege deteta“. Bolovanje – to je kad čovek zaglavi u bolnicu i šef mu zbog toga dozvoli da ne dolazi na posao. U svakom drugom slučaju roditelji moraju biti na poslu. Zato mnoge žene odustaju od karijere. Uzeti odmor jer je dete bolesno takođe nije realno. Godišnji odmor u Koreji traje dve nedelje i najčešće se ne može iskoristiti u cugu. Deca zato idu u vrtić slinava. Nose maske u raznim bojama, ali iz vrtića ne izostaju.

Zapada za oko još jedan manir vaspitanja u vrtiću. Ako vaspitači žele da nateraju dete da nešto uradi, ovde je najnormalnije da mu daju čokoladicu ili lizalicu kao pozitivnu motivaciju. Vrlo je česta situacija da vaspitači deci od dve-tri godine daju po bombonu ne bi li sva zajedno sela na klupu.

Našem čoveku može neobično delovati i to što ovde niko nije uporan u tome da nauči dete da koristi nošu. U vrtić se nose pakovanja pelena. Smatra se da će dete u određenom uzrastu samo početi da koristi toalet, a dok je malo time se niko ne opterećuje.

Korejci se ne opterećuju ni veličinom odeće i obuće. Odeću za najmlađe nije lako kupiti. Veličine obično počinju od 65-70. Zašto bi kupovali 58 cm, kad će dete svejedno porasti? Kasnije deca uče da hodaju u obući dva-tri broja većoj. Pritom se, sudeći po izboru u lokalnim prodavnicama, niko ne potresa oko ortopedskih uložaka i položaja stopala. Najvažnije je da cipelice budu maksimalno „zgodne“. Najčešće se kupuju patike koje će dete nositi cele godine.

I najzad – kape. Savremeni Korejci praktično nikad ništa ne nose na glavi. Retke su majke koje vode brigu gde da kupe tople kape da deci ne ozebu uši, ako jakna ima kapuljaču. Da ne bude zabune, klima u Koreji nije kao na Tajlandu. Zimi se spušta do -15 i pada sneg. Međutim, kape su oprema za skijaše. U parkovima je 90% dece bez kape. Verovatno zato idu u šetnju s vaspitačima po 30-40 minuta, a ako je mrazovito, ponekad uopšte ne izlaze napolje.

1 2 Sledeća strana