Još o vrtiću da kažem da običan državni vrtić košta u proseku 450 dolara mesečno. Ako se dete razboli pa ne ide, svejedno ćete platiti. A i za Korejce to nije malo. Vrtići su obično na prvim spratovima zgrada od 20-30 spratova, premda ima i vrtića koji su zasebne zgrade. Postoje liste čekanja. Da biste upisali dete, treba obaviti telefonske razgovore sa 15-20 ustanova, a potom pričekati još po godine.
Kao alternativa vrtiću privremeno mogu poslužiti igraonice pri supermarketima, tržnim centrima ili zasebne igraonice. To su ogromne prostorije, sa obezbeđenim zidovima i prolazima, raznim veselim igračkama i terenima za igru. Cena varira, u proseku za 10-15 dolara možete ostaviti dete na nekoliko sati. U igraonicama rade vaspitači. Mame mogu popiti kafu, koja je uračunata u cenu karte.
Bez obzira na osobenosti u vaspitanju dece, u celini gledano Koreja je jedna od zemalja koje su veoma prijateljske i veoma naklonjene detetu.
Deca u Koreji mogu da dremnu na bilo kom bučnom i prometnom mestu. Niko ne vodi računa da dete spava u određeno vreme. Oni samo, i to prilično grubo, objasne detetu da niko nije dužan da trpi njegovo kenjkanje. Zato ako se umorilo – izvoli spavaj. I dete spava.
Naravno da se korejska deca derendaju. Kako bi moglo bez toga? Ali derendaju se pretežno kod kuće. Međutim, i ona naravno padaju u histeriju: ide savršeno spokojan otac ili savršeno spokojna majka, a za njima se bacaka besno derle koje lupa nogama, plače, baca se na zemlju, pritrčava roditelju u pokušaju da pesnicama dobije to i to. Roditelj ponekad kaže nešto strogo, ali obično samo nastavi da spokojno hoda, javno demonstrirajući svoju nadmoćnost. Niko ne zastane da bi nešto rekao detetu, odnosno niko ne reaguje na njegovo ponašanje tako da emotivna reakcija koju dete očekuje izostaje u potpunosti.
Bez obzira na osobenosti u vaspitanju dece, u celini gledano Koreja je jedna od zemalja koje su veoma prijateljske i veoma naklonjene detetu. U svakom restoranu imaju dečje stolice, dečji pribor za jelo. U metrou su predviđeni liftovi. U toaletima dečje WC šolje, specijalna sedišta za decu, mesto za „fiksiranje“ deteta dok vi ne obavite svoje. Stolovi za povijanje imaju i u muškom i u ženskom toaletu, a na najbučnijim javnim mestima postoje sobe za dojenje. Pristupačnost kolicima u saobraćaju, javnim ustanovama i sl. ne treba ni pominjati. A to da li ispravno i valjano vaspitavaju svoje mlado pokolenje prosudiće vreme i svako pojedinačno u duši.
Odabrala i prevela: Vesna Smiljanić Rangelov
Izvor: http://www.littleone.ru/articles/more/raznoe/2015
