Ostati smiren roditelj: Gledajte sebe s balkona

Nedavno sam se susreo s pričom jedne majke o tome kako je primetila da je svakim danom sve više frustrira briga o svom četvorogodišnjem detetu.

Odlomak iz knjige “KAKO SE DOGOVARATI sa sobom i drugima”
Autor: Vilijam Juri

Bendžamin Frenklin, poznat kao izrazito praktičan čovek od nauke, pre više od dva i po veka u svom delu Poor Richard’s Almanack pisao je: „Postoje tri stvari koje su izuzetno teške: čelik, dijamant i poznavati samog sebe.” Njegov savet je bio: „Posmatraj sve ljude; sebe ponajviše.”

Ako posmatrate sebe i druge u trenucima napetosti tokom pregovaranja i konflikta, primetićete kako ljude lako pokreću reči drugih ljudi, ton njihovog glasa i njihova dela. U bukvalno svakoj raspravi u kojoj sam ikada posredovao – bila to bračna svađa, svađa u kancelariji ili građanski rat – šablon je reakcija koju prati reakcija koju prati pak još jedna reakcija. „Zašto si ga napao?” „Zato što je on napao mene.” I tako u krug.

Kada reagujemo, mi često upadamo u zamku koju ja zovem „trostruka A zamka”: mi napadamo, mi se prilagođavamo, ili izbegavamo, što samo čini problem većim. Ili koristimo kombinaciju ova tri pristupa. Možda počnemo predajom ili prilagođavanjem, ali ubrzo to više ne možemo da trpimo i prelazimo na napad. Kada nam se to obije o glavu, ponovo pribegavamo izbegavanju ili prilagođavanju.

Nijedna od ove tri uobičajene reakcije nam zapravo ne ide u prilog. Jednom kada se pokrene reakcija „borba ili beg”, krv se spušta iz mozga do udova i smanjuje nam se sposobnost da jasno razmišljamo. Zaboravljamo šta nam je cilj i često radimo upravo suprotno od svojih interesa. Kada odreagujemo, predajemo svoju moć – moć da utičemo na drugu osobu konstruktivno i da promenimo situaciju nabolje. Kada odreagujemo, kao posledicu govorimo Ne svojim interesima, Ne sebi samima.

Ipak, imamo izbor. Ne moramo odreagovati. Možemo naučiti da umesto toga posmatramo sebe. U svojim lekcijama i radovima naglašavam koncept odlaska na balkon. Balkon je metafora za mentalno i emocionalno mesto perspektive, smirenosti i samokontrole. Ako je život pozornica, a mi svi glumci na toj pozornici, onda je balkon mesto s kog možemo da vidimo jasnije celu predstavu koja se odigrava. Da bismo posmatrali sebe, važno je u svakom trenutku otići na balkon, a posebno pre, tokom i nakon nekih problematičnih razgovora ili pregovora.

Sećam se jednog napetog političkog posredovanja kada je predsednik zemlje ljutito vikao na mene skoro trideset minuta, optužujući me da nisam primetio trikove političkog protivnika. Ono što mi je pomoglo da ostanem smiren jeste to što sam uspevao da u sebi obraćam pažnju na fizičke senzacije, osećanja i misli: „Kako je to zanimljivo. Vilica mi se izgleda ukočila. Primećujem da se strah pojavljuje. Osećam da su mi se obrazi zarumeneli. Da li se osećam osramoćeno?” To što sam mogao da prepoznam šta osećam pomoglo mi je da poništim emotivni efekat koji je predsednikova pridika imala na mene. Mogao sam da posmatram tu scenu s balkona kao da je predstava. Popravivši sebe, mogao sam da popravim i razgovor s predsednikom.

“Ono što mi je pomoglo da ostanem smiren jeste to što sam uspevao da u sebi obraćam pažnju na fizičke senzacije, osećanja i misli”

Ovo je smisao: kada god vas pokrene neka misao koja vam prođe kroz glavu, emocija ili senzacija, imate izbor: da identifikujete ili budete identifikovani. Možete posmatrati misao i „identifikovati je” ili možete dopustiti da vas misao obuzme, drugim rečima, da se „identifikujete” s njom. Imenovanje vam pomaže da identifikujete da ne biste bili identifikovani. Dok posmatrate svoje misli, osećanja i senzacije, dajte im imena – „O, to je moj stari prijatelj Strah; evo je i Samokritika” – to će poništiti uticaj koji oni imaju na vas i pomoći vam da održite ravnotežu i smirenost. Moja prijateljica Dona čak voli da daje smešna imena svojim reaktivnim emocijama kao što su Sima Strah, Duda Osuda ili Besna Vesna. (Inače, humor može biti odličan saveznik i pomoći vam da se vratite na balkon.) Čim imenujete lik iz predstave, distancirate sebe od njega.

“Posmatrati sebe da ne bismo reagovali možda izgleda lako, ali je često vrlo teško, posebno u žaru nekog teškog razgovora ili pregovora.”

Posmatrati sebe da ne bismo reagovali možda izgleda lako, ali je često vrlo teško, posebno u žaru nekog teškog razgovora ili pregovora. Kako mi je nedavno rekao jedan direktor: „Ja sebe smatram smirenom, staloženom osobom. Takav sam na poslu. Ali ipak ponekad uhvatim sebe kako se brecam na svoju ženu – zašto ne mogu da ostanem onako smiren kakav sam na poslu?” Kao i ovaj suprug, kada nam se osećanja pokrenu, suviše često „padnemo s balkona”. Ako želimo da se stalno oslanjamo na samoposmatranje kako bi nas sprečavalo da odreagujemo, od pomoći je da to vežbamo svaki dan, kao mišić.

1 2 Sledeća strana